O tridesetogodišnjici smrti – Danilo Kiš, nekad i sad

Minulo je trideset godina od odlaska Danila Kiša.

Iako sporadično osporavano za piščevog života, a i posle njega, njegovo delo stoji i danas kao jedna od vršnih tačaka srpske modernističke književnosti poslednje četvrtine prošlog veka. Kišov opus je, u krajnjem zbiru, stvaralački rezultat dostojan svake čitalačke i analitičke pažnje, kako zbog estetske vrednosti, odnosno pune stilske i poetičke iskristalisanosti, tako i zbog etičke doslednosti i principijelnosti.

Ovo poslednje naročito stoga što je Kiš pisao u vremenima kada je književnost, stojeći naspram ideološke zabetoniranosti sveta, bila mnogo važnija i značajnija nego danas, kada ulaže silnu energiju da sebi pronađe i neku drugu društvenu funkciju osim zabavne, ali joj to baš i ne ide najbolje od ruke.

Kako je sam govorio, autor „Bašte pepela“, „Ranih jada“, „Peščanika“, „Grobnice za Borisa Davidoviča“ i „Enciklopedije mrtvih“ pisao je „uprkos svemu“, uprkos saznanju o konačnoj bezizglednosti svakog stvaralačkog napora.

Taj i takav napor ne donosi bilo kakve pragmatične rezultate, ali iskupljuje pojedinca i daje smisao ljudskom postojanju – živeti kao čovek, to je najviše što čovek može.

Evo i malo ličnog svedočenja: nedvosmisleno znam da je Danilo Kiš bio jedan od pisaca od formativnog značaja za moju generaciju koja je u vreme polemike oko „Grobnice za Borisa Davidoviča“ ulazila u književnost. Prateći tu polemiku mi smo se, svako na svoj način, učili kako treba misliti o književnosti, kako oblikovati i izricati odgovarajuće analitičke stavove i, ne u manjoj meri, kako oblikovati sopstvenu poetiku.

Fikcionalni deo Kišovog opusa je u godinama obeleženim novom tragičkom provalom istorije dobio izvesnu patinu, kako zbog novih slojeva istorijskog iskustva, tako i zbog promene samog načina pisanja.

Danas se piše brže, više, površnije, mahom o trivijalnoj svakodnevici čiju sliku oblikuju mnogobrojni mediji i u međuvremenu iznađeni vidovi elektronske komunikacije. Književnost je, međutim, i dalje etički zagledana u stvarnost, ili bi bar tako u nekoj humanističkoj projekciji koju imoralno osporava naše doba trebalo da bude.

I o tome je govorio Danilo Kiš, pripovedajući i o sopstvenim i kolektivnim traumama, koje su uvek posledica pogubnog rada politike ali i ljudske (auto)destruktivnosti.

Tokom godina koje su neveselo ostale za nama, i kojima smo svedoci, promenilo se mnogo toga u prijemu i razumevanju Kišovog dela.

Njegove knjige postale su deo školske lektire, a Kiš je sam, uprkos svojoj nekadašnjoj tvrdnji da ima malo čitalaca i da svi oni odreda liče na njega, postao čitan, prevođen i vrlo izdašno tumačen pisac – nema godine da se, uz nova izdanja, ne pojavi neka knjiga, zbornik i niz tekstova posvećenih pitanjima autorske poetike.

Sve pobrojano, s jedne strane, svedoči o promeni recepcije i potvrdi značaja Kišove umetnosti, a sa druge i o promeni načina razumevanja književnosti u ovom vremenu, u kojem, pravo govoreći, književnost nema onu kritičku, pa ni etičku važnost kakvu je imala u vremenima njegovog neposrednog stvaralačkog delovanja.

Osim jezičke izbrušenosti i estetske punoće Kišovih priča, romana i eseja, odnosno skladne ravnoteže fikcije i poetičke, esejističke samosvesti, današnjim čitaocima koji nisu podlegli iskušenju medijski ubrizgavanih bestselera, a takvih na sreću i dalje ima, može biti zanimljiv način na koji je Kiš rešavao odnos poetike i politike (jedno bez drugog ne ide).

I, potom, ne u manjoj meri, kako je u okrilju veka koji je izmislio logore i totalitarne ideologije u procesima fikcionalizacije izlazio na kraj sa ličnim traumama, sa „gorkim talogom iskustva“. Takođe, ne treba, posebno danas, kada dobra književnost malo koga obavezuje, zaboraviti ni Kišovo stalno pozivanje na odgovornost, ali i na subverzivnost čina pisanja i, posebno, na korozivnu intelektualnu sumnjičavost, kao i detinju radoznalost koja određuje piščev odnos prema svetu i podstiče ga da smišljanjem paralelnih jezičkih svetova u kojima se ogleda ovaj naš, jedan jedini svet, uzalud ne proćerda svoje zemaljske dane.

U tom smislu Kišovo delo čuva trajnu aktuelnost.

Autor je profesor književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu

Foto: Iz fotodokumentacije Arhipelaga

https://www.danas.rs

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *