Slađana Belko – Esej o sivom

Esej o Sivom
(Zaklela se zemlja raju, da se sve tajne znaju)

Radost stvaranja, pisanja, vajanja, uklapanja kamenčića u mozaik uvek je plod naših unutrašnjih strahova, sumnji, nedostatak hrabosti da kažemo ili, mnogo češće, čujemo šta drugi imaju da kažu nama. Zato se skrivamo iza pera, kičice, dleta, ili u novije vreme ekrana. Kuckamo, dubimo, senčimo, činimo lazurnim ili pohotno tamnim, ne dozvoljavajući onom stvarnom, pravom JA da ispliva. I ta se radost polako kruni, udarci fariseja čine je manjom, polako počinjemo da ličimo na SVI i postajemo S(I)VI.
Nije ni čudo što jedan od najčitanijih ekranizovanih romana ima 50 nijansi baš te boje. Ne ružičaste, ne sunce žute, ne kobalt plave već baš SIVE. Kao što je i siv život S(I)VIH koji nemaju JA.
Kad se jedno JA usudi da stane naspram S(I)VIH onda ono JA, koje je bilo srodna duša i sa kojim je prvo JA bojilo noći u ružičasto, počne da sivi u licu, tavni i tamni, postavlja upitne znake umesto odgovora na jednostavno pitanje da li voliš ovo što sam stvorio(la). Pitajući upravo to, prvo JA zapravo pita drugo JA da li voliš mene NESIV(OG)U.
Drugo JA se plaši svoje boje duge i obezličuje je do sivila. Polako dobija nijanse iz filma kojeg nije gledao ali ga živi. U noćima i snovima. Uz sivkasti sjaj ekrana, pod senkom sivog prekrivača.
Do novog sivog jutra.

Ali onda bljesnu korice knjige. Plamenom i rumenilom.
Okrete se sve i postade javno. Prvo JA zrači i slavi, drugo JA mrači i gnjavi.
Kome je lepše prosudite sami.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *