Srđan Valjarević: Sloboda mišljenja, pisanja i pričanja mora se zaraditi!

“Živimo u vremenu u kojem nema ničega iznenađujućeg. Takvo je vreme, ovo je sve tako očekivano”.

Maja Isović Dobrijević / 07. Oktobar 2019

Srđan Valjarević jedan je od najcjenjenijih pisaca sa naših prostora. Rođen je 19. jula 1967. godine u Beogradu. Objavio je romane „List na korici hleba“ (1992), „Ljudi za stolom“ (1994) i „Komo“ (2007), knjigu pjesama „Džo Frejzer i “49 pesama“ (1992), zapise „Zimski dnevnik“ (1995) i „Dnevnik druge zime“ (2007), kao i dopunjeno izdanje „Džo Frejzer i 49 + 24 pesme“ (1997). Knjige su mu prevođene na francuski i švedski. Po njegovoj prozi snimljen je film „Normalni ljudi“, a piše scenario za „Gojka i Dobrilu“, popularne likove kratkih novinskih priča.

Roman “Komo” stekao je kultni status, ne samo na našim prostorima, nego i u zemljama gdje je knjiga prevedena. U javnosti se nije pojavljivao 12 godina, živio je povučenim životom, mnogo je pisao i šetao. Sada sa njegovim pojavljivanjem u javnosti idu i najave za dva nova romana, a prvi će izaći na proljeće sljedeće godine.

Sa Valjarevićem smo razgovarali nakon promocije u Banjaluci koja je održana u Banskom dvoru u organizaciji Udruženja za promociju i popularizaciju književnosti “Imperativ”. Valjarević za BUKU govori o pisanju, slobodi, medijima, svijetu u kojem živimo i drugim temama.

Srđane, nakon 12 godina ponovo ste u javnosti, a sa Vašim povratkom u javnost idu i najave za dvije nove knjige. Možete li nam reći šta ste radili proteklu deceniju?

Ništa posebno, osim što me nije zanimalo da objavljujem. Pisao sam, a bilo je i dosta turbulencija u životu. Sve to utiče i na pisanje. Kad se sve to završilo, odjednom imam i o čemu da pišem, a  došlo je vreme i da objavljujem. Čitaćete o tome. Sve sam pisao.

Povukli ste se iz svijeta, iz javnosti, ali da li se svijet povukao iz Vas, imajući u vidu da je protekla decenija bila veoma burna? Da li su ta dešavanja uticala na Vas? Da li ste se mogli i iz tog svijeta povući?

Nisam. Mislim da je to i teško izvodljivo, a sa druge strane imam bolji uvid kada se izvučem i nisam ni na koji način aktivan, kada ništa ne radim, niti u tome učestvujem, već samo pratim šta se dešava i sabiram u glavi. Sabiram sve, ono spolja i ono što se lično dešava drugima. Iskreno, ta mi pozicija najviše i odgovara.

I kakav je prema Vama svijet danas, koliko se on razlikuje od Vaših najproduktivnijih godina, kada je pisanje u pitanju? Svijet je danas drugačiji nego ikad.

Sve se menja, čoveku to zaista tako izgleda, ali neko vreme, iako deluje jako burno, u suštini je jako dosadno i nevažno. Možda će se za neko vreme videti da neke godine za koje mislimo da su uzbudljive suštinski to i nisu, da se u njima ništa važno nije dogodilo, već da se važne stvari događaju u godinama koje deluju kao neko zatišje.

Znači, mislite da živimo u dosadnom vremenu?

Nažalost, mislim da živimo u vremenu u kojem nema ničega iznenađujućeg. Takvo je vreme, ovo je sve tako očekivano.

Roman Komo je mnogima omiljena knjiga. Na promociji u Banjaluci upoznali smo momka koji je dao ime bendu Komo, prema Vašem romanu, pričali ste o čovjeku koji Vam je rekao da je ova knjiga bitno uticala na njegov život. Koliko je ta Vaša uloga pisca odgovorna, jer svojim romanima zaista utičete na ljude?

Pa, jeste. To dovede do osećaja odgovornosti, ali ja drugačije ne bih ni mogao raditi. Prosto moram uvek stajati iza svega što uradim, za sada nisam uradio ništa iza čega ne bih mogao da stanem, sve sam uradio onako kako sam želeo i mogu da odgovaram za sve posle. Ovo jednostavno dođe kao neka potvrda toga da moraš biti odgovoran za ono što radiš.

Rekli ste da niste nostalgični prema osamdesetim godinama, to su godine koji mnogi idealizuju. To je period Vaše mladosti, period koji je mnogim ljudima najljepši u životu. Šta je ono što je Vama najviše smetalo u tim godinama?

Sigurno je da je ona država bila puna ozbiljnih mana, ali je u svakom slučaju bolja od svega ovoga što je nastalo posle. Opet, te mane nisu bile nevažne. Ja sam tada bio mlad, ali već tada sam se prvi put susretao sa nekim stvarima o kojima sam čitao ranije. Teški nacionalizmi su se pojavljivali i to su bili šokovi. Susreo sam se sa informacijama koliko je ljudi bilo u zatvoru, a vremenom sam počeo i da upoznajem te ljude. Ne mislim samo na umetnike. Na primer, u vremenu kada sam radio u jednoj mašinbravarskoj radionici, sarađivali smo sa drugom radionicom koju je vodio čika Lazo. Njegova radionica je pravila najbolje limene kace u kojima se mlelo testo za burek i samo zbog toga je njemu bio namešten, a to je posle i dokazano, prekršaj zbog kojeg je dobio tri godine zatvora. Ništa drugo nije bilo u pitanju, nije bilo političkih razloga. To su sve stvari sa kojima sam se ja susretao tada, u tom periodu, u osamdesetim. Ne mogu da prihvatim tek tako da su to divne godine.

I da je sve bilo idealno…

Pa, da. To su ozbiljne stvari. Toga nije bilo malo. Ja sada pričam o svojim iskustvima, ali možemo samo zamisliti koliko je bilo takvih priča. Bilo je tu i umetnika koji su zbog bezazlenih stvari bili po zatvorima i koji su bili proganjani. Ne mogu nikako osamdesete prihvatiti kao neko idealno vreme… Laza Antić je bio sjajan majstor koji je puno mladih ljudi obučio da rade taj posao, i ja uopšte nisam znao da je on bio u zatvoru sve dok mi jedan drugi vlasnik radionice nije to rekao. Onda sam svog dedu pitao o tome, jer su se svi ti majstori poznavali, i deda mi je sve ispričao. Bilo mi je neverovatno da jedan tako fin i dobar čovek završi u zatvoru. Ne mogu se ja tek tako složiti sa tim da su osamdesete bile divne, da je bila divna umetnost, bratstvo i jedinstvo. Okej, bilo je to, ali bilo je i ovo.

Nakon osamdesetih, došle su devedesete koje su ostavile trag na svakoj osobi sa ovih prostora. Koje je Vaše mišljenje o pošasti nacionalizma koji se rodio osamdesetih, eksplodirao u devedesetima i traje do danas?

Onako kako sam ja to zapamtio, sve je to polako uzimalo maha i zaista je otišlo u jedan ozbiljan društveni poremećaj. Na ovim prostorima ne vidim da postoji jaka želja da se to reši. Ne vidim to u Srbiji, Bosni, ni u Hrvatskoj. Naravno, ima ljudi koji puno rade, ali ozbiljna volja da se taj problem reši ne postoji. I to je zbog toga što previše ljudi tako osećaju stvari, imaju interes da tako osećaju stvari… To je ozbiljan problem, ja ne mogu da proričem koliko će to trajati, ali u ovom trenutku ne vidim da postoji ozbiljna snaga da se to reši.

Prije nekoliko dana čitala sam tekst na Deutsche Welle o tome kako traume naših roditelja postaju dio našeg genetskog koda. Riječ je o strašnim ratnim posljedicama, poput silovanja ili drugih trauma. Da se sve to “arhivira” u našem DNK kodu. Možemo li se mi izliječiti od tih trauma, imajući u vidu da konstantno svakih nekoliko desetina godina živimo traumatski?

Verujem da može to da se reši. Ovo što radim i ovo što pišem ja radim zbog sebe i u to verujem. Može neko da priča da je sve to uzaludno i da je iluzija da se nešto može promeniti, ali mislim da se stvari mogu rešiti. Samo treba vremena i pričati o tome. Verujem da je rešivo, a kad ne znam…

Foto: Borislav Brezo

Pratite li medije, koliko im vjerujete? Ja radim u novinarstvu deset godina, i mogu reći da su mediji danas mnogo drugačiji u odnosu na period prije deset godina. Pažnja ljudi je poremećena, naslovi su potpuno drugačiji, sve je u krajnostima. Kako Vi gledate na današnje medije?

Uh, ne znam. Stvarno, kad se stvari pogledaju, stanje je apokaliptično. Ali, ipak postoji dovoljno medija da se može čitati nešto dobro i informisati se na pravi način. Sve je manje zvaničnih medija, novina i štampanih izdanja, ali ima dovoljno portala na ovom jeziku koji se mogu pratiti. Uvek su odgovorni novinari bili u ozbiljnom problemu. Uvek. Za prave i ozbiljne novinare nikad nisu ni postojala dobra vremena. Moguće je da iz ove perspektive neko drugo vreme izgleda bolje, ali uvek je za odgovorne novinare bilo problematično. Ovakvo je vreme, ti si novinarka i moraš da radiš. Ne samo novinarima, uvek je odgovornim ljudima bilo teško.

Na promociji u Banjaluci pričali ste da je period koji ste proveli na Komu, ali i ono što je uslijedilo nakon toga, na neki način bila bajka. Čini mi se da je uslov za ostvarenje te bajke bila Vaša sloboda, sloboda da radite šta želite i da nakon toga pišete o tome. Koliko Vam je važno da budete slobodni, da možete nesputano da pišete? Šta je Vama sloboda u tom kontekstu?

Meni je važno da mogu slobodno da mislim, to mi je najvažnije, da bih kasnije mogao da pišem i da iz toga nastane neko pisanje. To nije bilo uvek jednostavno da se stekne, ali može se steći. Zbog toga sam veoma rano počeo da radim, samo da ne bih zavisio, na početku od roditelja, a posle od raznih stvari. Jeste da zvuči grubo, ali je tako, nekako se mora zaraditi ta pozicija da možeš slobodno misliti, pisati, pričati i raditi. To mi puno znači, teško da bih mogao da živim bez tog osećaja da sam slobodan.

Tu dolazi ona marksistička teza, prvo baza, pa nadgradnja. Prije svega moramo biti materijalno osigurani da bismo mogli da radimo ono što želimo. U tom kontekstu da Vas pitam da li Vi danas živite samo od književnosti? Razgovarajući sa mnogim piscima, znam da je jako teško steći tu poziciju. Morate li još nešto da radite?

Ne moram. Znam ljude koji moraju, ali ja ne moram. Nisam bogat, nemam ja nešto mnogo novca. Može da se živi. Naravno, uvek ti fali malo novca, svima fali. Ja nemam ni jedan kredit, niti sam nasledio neke pare. Prosto, onoliko koliko imaš, tako živiš. Jeste da je to kliše, ali je tako. Onoliko koliko imam, toliko mogu. Dovoljno mi je to.

Nakon Koma, dolazi i period duge zime. Koliko je bilo teško izboriti se sa svim tim sa čim ste se Vi borili, ostaviti alkohol i vratiti se zdravom načinu života? Sad već 14 godina živite zdravo. Kako sad gledate na taj period?

Sada mogu lako to da sagledam, jer sam se izborio sa tim stvarima, sa svojim manama i slabostima. Ali je i pre toga stajala odluka da se to konačno reši, da ja tako ne moram da živim. Ponekad je užasno teško čoveku da se izbori sa samim sobom i sa svojim egom. Još kad nešto pređe u bolest… Čovek na kraju bude svestan da je mnogo toga našeg bolest, a prekinuti sa svim tim nije lagano, nekome je lakše, nekome je teže, ali vredi. Sad sa pedeset godina osećam se mnogo bolje nego što sam se osećao sa trideset. To nije fraza, ja se zaista bolje osećam.

Našli ste zadovoljstvo u hodanju, svaki dan hodate. Koliko hodate?

Sad imam aplikaciju na telefonu, pa mi je to zanimljivo da pratim. Nađem neku svoju maniju, pa gledam koliko sam koraka i kilometara prešao. Svaki dan pređem desetak kilometara. Sad više to ne moram da radim, ali radim, jer mi je prešlo u naviku i način života. Deset kilometara nije puno, to je dva sata. Često nekome kažemo da će rešiti neki problem “u hodu”, a ja sam krenuo hodati i bukvalno sam mnoge probleme rešio hodajući. Ne mogu reći da nemam problema, ali one najteže sam rešio šetajući. To mi je ostala navika bez koje ne mogu, niti bih voleo da ikad sa tim prestanem.

Niste na društvenim mrežama, a društvene mreže su danas postale sveprisutne. Mnogi umjetnici putem njih dolaze do publike. Vi nemate namjeru da se pojavite na društvenim mrežama. Koje je Vaše mišljenje o njima?

Mislim da su društvene mreže dobra stvar, drago mi je kad čujem da ljudi znaju da sam u Banjaluci, da znaju šta se dešava. Meni je to lepo. Kad sam bio na Korčuli, vidim da ljudi znaju šta se dešava. Mislim da je to bolji način da pratiš ono što se dešava nego čitajući novine i gledajući državne televizije. Ja nemam nameru da budem na društvenim mrežama, jer se meni život ne menja, meni se ne menja više život uopšte u tom smislu. Skoro sam čitao Beketova pisma gde on svom prijatelju koji ga pita kako si odgovara: “pišem, hodam, čitam, šetam i sve je uredu”. To su te četiri stvari koje i ja najviše volim da radim.

Dvanaest godina niste ništa objavljivali, ali već ste rekli da ste u tom periodu pisali. Koliko je Vama tokom tog perioda pisanje bilo terapija?

Pisanje mi je postalo jedna od najvažnijih stvari i način života. Kada bih prestao sa pisanjem, ne bih se oporavio ni od jedne stvari u životu. To je nešto što radim i bez namere da objavljujem, ali napune se i kompjuter i sveske, pa sad ja to sređujem. Ne bih ja mogao bez pisanja dogurati do 52 godine, to je sigurno.

Ostaje otvoreno pitanje da li će se Vaš novi roman zvati “Dom zdravlja”. Zanimljivo je da ste taj naziv stavili, jer kroz prozor vidite Dom zdravlja. Zbog čega ste pustili u javnost tu informaciju?

Radni naziv romana zaista i jeste  “Dom zdravlja”. Ta informacija je tačna. Kad sam prvi put rekao da se roman zove “Dom zdravlja” bila je lepa reakcija. I ti se nasmejala na “Dom zdravlja”, tako da mi se počeo i sviđati taj naziv.

Govorili ste i o tome da je za pisanje važno životno iskustvo, ali i iskustvo čitanja. Šta Vama više pomaže u pisanju, životno iskustvo, imajući u vidu da su Vaše knjige bitno autobiografske, ili to iskustvo u čitanju?

Podjednako. Ono o čemu pišem uvek dođe iz mene i uglavnom bude vezano za život. Mogu da pišem jedino o onome što dobro znam. Najčešće pišem o onome što uzmem iz života, ali prejak je i uticaj knjiga koje sam čitao. Ne mogu da izdvajam pojedine pisce ili pojedine knjige. Ja volim da čitam, isto kao što volim da živim. Toliko ima sjajnih stvari napisanih, i danas se piše, kad čitate, stalno se to meša u čoveku. Međutim, kad dođete do toga da pišete, jedini način da to radite jeste da zaboravite sve što ste pročitali, da biste pisali što spontanije. Ali sve to zajedno duboko se umeša u čoveka. I knjige i život.

Mnogi ne znaju da Vam je majka Banjalučanka, ali ne dolazite često u Banjaluku. Koji Vam je utisak iz Banjaluke, jeste da ste kratko tu, ali možda ste uspjeli prošetati, da nešto vidite, popričate da ljudima?

Sreo sam se sa familijom i to mi je najuzbudljivije. Njih sam poslednji put video kao dete. A ono što sam video, ako bih zanemario ono što znam o gradu, mislim na političke i ekonomske stvari, Banjaluka bi bila nešto kao Bazel, grad od 200. 000 stanovnika, idealan za život, po meri čoveka. Ali, nažalost, mi nismo ovde dovoljno pametni da budemo kao Bazel. Gradovi od 200 do 300 hiljada stanovnika su inače idealna mesta za život, gradovi koji imaju univerzitet, pozorišta i knjižare.

I za kraj ovog razgovora da Vas pitam, planirate li se vraćati na Komo?

Komo je preskup. Kad sam bio tamo imao sam od Rokfelera džeparac koji nije mali, ali bih voleo, naravno, ako bude prilike.

https://www.6yka.com

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *