Žan Mišel Baskijat – Od ulice do muzeja

kultivisise.rs

Žan Mišel Baskijat bio je proslavljeni njujorški umetnik osamdesetih godina prošlog veka. Njegova umetnost prvo je osvanula na ulicama Njujorka, da bi par godina nakon toga dospela u najviše umetničke krugove. Za vreme svog kratkog života za sobom je ostavio veliki i eklektični opus, koji se oslanjao na različite izvore inspiracije.

Njegova umetnost je u isto vreme bila dopadljiva i pristupačna, ali i bogata aluzijama na raznovrsno kulturno nasleđe. Brzo je postao jedna od najvećih zvezda slikarstva dvadesetog veka.

Detinjstvo

Žan Mišel Baskijat rođen je u Bruklinu 1960. godine. Otac mu je bio sa Haitija, a majka portorikanskog porekla. Majka je bila zaslužna za njegovo rano interesovanje za umetnost. U detinjstvu ga je često vodila u muzeje, tako da je rano bio izložen visokoj umetnosti. Baskijat je rano počeo da ispoljava talenat za crtanje i pohađao je umetničku školu. Zbog nasleđa svojih roditelja govorio je tri jezika: engleski, španski i francuski.

Jedan događaj iz detinjstva mnogo je uticao na njega i imaće upliv u umetnost koju će Baskijat stvarati. Sa osam godina doživeo je saobraćajnu nesreću. Udario ga je automobil i morao je da operiše ruku, pa je proveo duži vremenski period u bolnici. Majka mu tad daje knjigu Grejeva anatomija, koja je fascinirala mladog Baskijata. Ova medicinska knjiga biće jedna od glavnih inspiracija u njegovom slikarstvu.

Isto to vreme bilo je burno za njegov porodični život. Roditelji mu se iste godine razvode. Njegova majka je zbog nestabilnog mentalnog zdravlja naredne periode provodila u mentalnim institucijama. Baskijat je završio sa ocem, koji je često bio nasilan. Iz bunta se ispisuje iz srednje škole i kao tinejdžer odlazi od kuće.

Ulicama Njujorka

Često se Njujork sedamdesetih godina prošlog veka glorifikuje. Realnost je ipak bila drugačija. To je za taj grad bio jedan od najmračnijih perioda. Ulice grada bile su opasne, sa visokom stopom kriminala i prostitucije. Na pamet padaju scene iz filmova kao što su Taxi driver ili Midnight Cowboy, snimani u ovom periodu.

Međutim, često najmračniji periodi izrode najbogatiju kulturnu scenu. Tako je krajem iste decenije Njujork bio centar jake andergraund muzičke i umetničke scene. Javljaju se punk rock i new wave, dok se u Bronksu rađa hip-hop. U legendarnim klubovima kao što su Mudd club i CBGB nastupali su bendovi poput Blondie, Talking Heads, Television, Ramones i Peti Smit. Hip-hop kultura bila je orijentisana na ulice, i usko povezana sa umetnosti grafita, koja je u ovo vreme takođe procvetala.

Žan Mišel Baskijat kretao se u ovim krugovima krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Nakon što je otišao od kuće živeo je boemski, zarađujući od majca i razglednica koje je izrađivao. Praktično je bio beskućnik, pa je često spavao u parkovima ili kod prijatelja.

Godine 1976, sa prijateljem Al Diazom, počeo je da ostavlja poruke po Menhetnu pod pseudonimom SAMO. Ime proističe iz fraze same old shit. Bile su to rečenice koje su nekad mogle da se iščitaju kao političke i socijalne poruke, ali su češće delovale kao fragmenti nadrealističke poezije.

Godine 1980. prijateljstvo sa Al Diazom se završilo, pa tako i njihova saradnja na ovom projektu, a širom Njujorka osvanule su poruke: SAMO is dead.

Baskijat se bavio i muzikom. Osnovao je eksperimentalni bend Gray (po knjizi Grejeva anatomija), koji je nastupao u Mudd club-u, Max’s Kansas City-u, i CBGB-u. Bio je i čest gost u emisiji TV Party Glena Obrajena, a takođe je i glavni lik u njegovom filmu Downtown 81. Pojavljuje se i u spotu za pesmu Rapture od Blondie u ulozi DJ-a

U istim krugovima u to vreme bila je i tada još nepoznata Madona, sa kojom je Baskijat bio i u kratkoj vezi.

1980. godine Baskijat je upoznao Endija Vorhola, koji je u tom trenutku već bio njujorška legenda. Sreo ga je u jednom restoranu gde mu je pokazao svoje crteže i razglednice. Vorhol je bio oduševljen i ubrzo je otpočelo njihovo prijateljstvo.

Slava

Ranih osamdesetih Baskijat je otpočeo svoju ozbiljniju slikarsku karijeru. Njegovi crteži privlačili su pažnju svojim jedinstvenim stilom, tako da je bio učesnik više grupnih izložbi.

Diego Kortez, jedan od osnivača Mudd club-a, 1981. godine organizovao je izložbu New York/New Wave, na kojoj su pored Baskijatovih, bila izložena i dela pisca Vilijama Borouza, Dejvida Berna iz Talking Heads-a, i fotografa Roberta Mapltorpa.

Tih godina učestvovao je na više sličnih grupnih izložbi. Njegovo ime provlačilo se sve više kroz visoke umetničke krugove. Počeo je da izrađuje radove u većim formatima, slikajući na platnu. Radio je u improvizovanom studiju, u podrumu jedne njujurške galerije, a 1982. godine imao je i svoju prvu samostalnu izložbu.

The Wicker, 1984.

Njegove slike u narednom periodu počele su da se prodaju u velikom broju. 1985. dospeo je i na naslovnicu New York Times-a. Bio je umetnik na glasu, što mu je donosilo ogromnu količinu novca. Prvu sliku koju je prodao kupila je Debi Hari iz benda Blondie, a radovima se rano divio i Dejvid Bouvi, koji je postao i jedan od najvećih kolekcionara njegovih slika.

Oko Baskijata se rano gradio mit, a tome je i sam doprinosio. Baskijat je oduvek maštao o slavi i romantizovao je. Želeo je da bude novi Vorhol, slikar-zvezda. Trošio je svoj novac, ali je nastavio da živi slično kao do tad. Najviše vremena provodio je okupiran svojim slikarstvom. Postoje anegdote o tome kako je slikao u svojim Armani odelima, a zatim se pojavljivao u njima isprljan od boja.

Krasila ga je posebna harizma. Iako je slava bila nešto čemu je težio, bio je svestan i njenih loših strana. Često se naglašavala njegovo rasno poreklo kada bi se govorilo o njegovoj umetnosti, što mu se svakako nije dopadalo.

Sa Vorholom je provodio sve više vremena. Čak su i sarađivali na zajedničkim slikama. Do danas postoji mišljenje da je Vorhol koristio mladog umetnika kako bi ponovo dobio na relevantnosti. Njihova zajednička izložba dobila je loše kritike, i nakon toga su se dva umetnika udaljila. Vorhol je umro 1987. godine, tako da nikad nisu stigli da izglade odnose, što je po svedočenjima, Baskijatu teško palo.

Baskijat je tih godina sve više upadao u svoju zavisnost od heroina, koja mu je 1988. i presudila. Predozirao se u 27. godini života.

Umetnost Baskijata

Baskijat je za vreme svog kratkog života uradio preko 150 slika i 900 crteža, a za sobom je ostavio i dvadesetak svesaka punih beležaka i crteža. Radio je neumorno, čak i kad je dostigao slavu. Slikao je danonoćno. Često je slikao i na nekonvencionalnim površinama koje bi pronalazio na ulici, poput drvenih vrata, frižidera i drugih predmeta. Slikao je po svemu što bi mu došlo pod ruku, a često je radio i na više slika odjednom.

Baskijatova umetnost oslikavala je duh vremena i uklapala se u novi umetnički talas. U isto vreme se pojavila nova generacija mladih slikara, koji se mogu podvesti pod termin neo-ekspresionizam, poput Džulijana Šnabela i Dejvida Salija. Neo-ekspresionizam bio je reakcija na konceptualnu umetnost i minimalizam koji su u prethodnoj deceniji zavladali umetničkom scenom.

Za razliku od apstraktnih ekspresionista koji su slikali pedesetih i šezdesetih godina, neo-ekspresionisti se vraćaju figuralnoj umetnosti i ljudska figura je čest motiv u njihovim slikama. Takođe, ovo je bilo vreme kada umetnici grafita počinju da dobijaju priznanje, kao što je slučaj Kita Heringa. Ovakva umetnička klima bila je pogodna za umetnika poput Baskijata, čija je umetnost stilski bila bliska neo-ekspresionizmu iako je svoje začetke imala u street-artu.

Jedna od najranijih inspiracija umetnika bila je već pomenuta knjiga o anatomiji sa kojom se susreo u detinjstvu. Baskijat je to detinje oduševljenje zadržao u svom radu. Čak je i manirizam kojim je slikao, sa namerom podsećao na detinji. Međutim, njegovo slikarstvo nikako nije bilo naivno. Posedovao je veliko poznavanje istorije umetnosti, što je uključivao u svoje slike.

Posebno se divio se slikarstvu Leonarda Da Vinčija i Pabla Pikasa, pa se tako aluzije na njihovu umetnost često provlače kroz njegovo delo.

Da Vinci, 1982.

Karakteristika njegovog slikarstva je simbioza reči i slike. Reči koje ispisuje po radovima deluju kao delovi poezije. Često i precrtava ispisane reči, jer, kako je sam objasnio:

Precrtavam reči da biste ih videli bolje. Činjenica što su precrtane ih čini poželjnijim za čitanje.

Način na koji je slikao bio je specifičan. Slika uz uključen televizor, slušajući muziku i uz otvorenu knjigu. Crpi iz sveta oko sebe, ne ograničavajući se na jedan izvor. Bio je veliki ljubitelj muzike i kolekcionar ploča. Džez je igrao veliku ulogu u njegovom muzičkom ukusu. Pored imena džez muzičara, poput Čarlija Parkera i Majlsa Dejvisa, javljaju se i imena sportista, poput Muhameda Alija i Džeka Džonsona.

Hollywood Africans, 1983.

Najčešće su protagonisti njegovih slika ličnosti iz crnačke kulture i istorije, ali i druge velike ličnosti iz istorije kojima se divio. U svojim slikama ispisuje njihova imena, a iznad slika krunu. Kruna je jedan od zaštitnih znakova njegovog slikarstva, i jedan od najčešćih simbola koje koristi. Njegovo delo predstavlja svojevrsnu opservaciju sveta koji ga okružuje, pa tako često ima sociološku podnotu. U slikama koje je radio pred sam kraj života kao česta tema se javlja smrt, gotovo kao predskazanje. Kako je sam objašnjavao proces svog rada:

Ne razmišljam o umetnosti dok radim. Pokušavam da razmišljam o životu.

Baskijat danas

I danas su vidljivi tragovi koje je Baskijat ostavio iza sebe. U popularnoj kulturi njegovo ime se provlači najviše kroz hip-hop kulturu, pa ga tako u svojim stihovima pominju Kanye West, Asap Rocky i Jay-Z, dok je popularni The Weekend inspiraciju za svoj imidž takođe pronašao u umetniku osamdesetih. Baskijat je umetnost grafita uveo na velika vrata, pa mu tako duguje i umetnici poput Benksija.

O Baskijatu je snimljen film 1996. godine u režiji slikara Džulijana Šnabela, sa uverljivim performansom Džefrija Rajta u glavnoj ulozi, ali i Dejvida Bovija u ulozi Endija Vorhola.

Snimljeno je i nekoliko dokumentaraca, od koji se ističe film Radiant Child, a ove godine je izašao i film Boom for Real o njegovim burnim kasnim tinejdžerskim godinama. Iako je oko njegove ličnosti već izgrađen je kult tragičnog umetnika, njegovoj umetnosti tek treba da usledi ozbiljnije zasluženo priznanje.

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *