Hegel o kraju umjetnosti

kultivisise.rs

Hegelova teza o kraju umetnosti ima prilično zvučan naziv i ona predstavlja jednu od njegovih najupečatljivijih formulacija. Očigledno, umetnost i dalje postoji, ali Hegel bi se verovatno i danas držao ove svoje izjave.

Kakav je to onda kraj umetnosti u pitanju?

Razvoj duha

Naime, Hegel je čitav svoj filozofski sistem posmatrao kao sistem razvoja. Ono što je centralno u tom sistemu je pojam duha. Način na koji se duh razvija je kroz svest o samom sebi, koja je ujedno i svest o slobodi.

Dakle, taj razvoj ima svoj početak, pa tako i svoj kraj. Početak razvoja samosvesti duha je u subjektivnom duhu, dalje, duh se razvija u objektivni, da bi svoj vrhunac u samorazvoju dostigao u apsolutnom duhu. Apsolutni duh se razvija kroz umetnost, religiju i filozofiju.

Za umetnost bi se moglo reći da je samo jedan stupanj razvoja duha do njegove samosvesti.

Simbolična etapa umetnosti

Hegel govori o tri etape u umetnosti. Prva etapa je simbolična umetnost, ona je i istorijski prva i odnosi se na umetnost starog Egipta. Ova umetnost nije svesna sebe kao umetnosti, tako da se ona ne može najadekvatnije izraziti. Iz tog razloga simboličnu umetnost odlikuje mističnost, grubost u pokretima i nesklad.

Kefrenova, Keopsova i Mikerinova piramida u Gizi
Kefrenova, Keopsova i Mikerinova piramida u Gizi

Takva dela poseduju masivan izgled, koja veličinom pokušavaju prikriti svoj nedostatak u umetničkom izrazu. Umetnost u starom Egiptu nije bila izražena čulno, već simbolično i apstraktno. Primer za mističnost su enormne, masivne piramide, koje nisu umetnički lepe i koje u sebi kriju grobnice faraona.

Klasična etapa umetnosti

Daljim napredovanjem umetnost uspeva da usavrši svoj čulni izraz, to se dešava u drugoj etapi, koju predstavlja klasična umetnost. U ovoj etapi je odstranjen nedostatak simbolične umetnosti, njena dela nisu apstraktna i ne pozivaju se na simbol.

Ovde je umetnost postala samosvesna, napredovala je dovoljno da samu sebe shvati kao umetnost. Primer klasične umetnosti je grčka umetnost, koja je bila izražavana u formi ljudskog lika.

Laokon sa sinovima
Laokon sa sinovima, nalazi se u muzeju Pio Clementino u Rimu

Umetnost u klasičnom periodu ima vodeću ulogu u oblikovanju stvarnosti, bogovi su postali čovekoliki zato što Grci svoje bogove dobijaju od pesnika.

Odlike ove etape su lakoća i sofisticiranost umetničkog izraza. Tako je skulptura starih Grka dovedena do savršenstva.

Ponovni disbalans

U etapi simbolične umetnosti vidi se disbalans između materijalnosti umetničkog dela i umetničkog izraza, gde je materija nadilazila umetnički izraz. Taj disbalans je doveden u ravnotežu u klasičnoj umetnosti, gde postoji jednakost između materijalnosti i izraza umetničkog dela. U toj ravnoteži umetnost je doživela svoj vrhunac.

Međutim, zbog svoje ograničenosti na materijalno, umetnost ne može više da služi duhu u svom razvitku do apsolutne slobode. Stoga, treća etapa razvoja umetnosti je romantična umetnost (koja nije isto što i romantizam) i ona označava povratak u disbalans.

Etapa romantične umetnosti

Poslednja, romantična etapa u umetnosti želi da isprati duh u njegovom razvoju, ali to ne uspeva, tako da ponovo pada u disharmoniju. Materijalno ide u drugi plan, ono postaje irelevantno jer je sadržaj postao preobiman da bi se mogao materijalno izraziti.
Duh nastavlja sa svojim razvojem, uzdiže se na religiju, potom na filozofiju i ostavlja umetnost po strani. Umetnost više ne određuje bogove, već postaje sluškinja religije.

Freska Beli anđeo, manastir Mileševa
Freska Beli anđeo, manastir Mileševa

Ova umetnost jeste lepa, ali ne kao klasična. Lepota više nije u onom materijalnom i očiglednom, već se povlači unutra; lepota se shvata kao lepota duše. Sama duša postaje bitna, a ne telo.

Ovakvo shvatanje se gradi na
hrišćanskim temeljima
. Iz tog razloga ikone nisu raskošne i velelepne kao što je to bila grčka skulptura.
Zapravo, kad bi se uporedila umetnička dela iz klasičnog i romantičnog perioda, očigledna bi bila grubost pokreta i nedostatak prefinjenosti i detalja romantične umetnosti koja je u grčkoj umetnosti bila centralna.

Kraj umetnosti

U romantičnoj umetnosti unutrašnjost je trijumfovala nad spoljašnjim, čulna pojava se srozava gubeći svaku vrednost. Umetnost biva prevaziđena od strane duha, pa se postavlja pitanje o razlogu njenog postojanja – o tome govori Hegelova teza o kraju umetnosti.

Naravno, umetnost ne prestaje zaista da postoji, ona samo više ne pruža pomoć duhu u njegovom samorazumevanju.

Odbacivanjem umetnosti od strane duha, stigao je kraj njenom služenju u razvoju samosvesti i slobode. Umetnost više nema istu svrhu kao ranije i služi samo za zabavu ili ulepšavanje sveta koji nas okružuje ― smatra Hegel.

Umetnost posle kraja umetnosti

Hegel, dakle, nije govorio o nekakvom proročanstvu u kome apokaliptično predviđa svet bez umetnosti. Umetnost više ne služi razvoju duha, već predstavlja jedno sredstvo izražavanja i spoznaje čoveka.

U savremenom svetu glavni medij razvoja čovečanstva je kroz tehnologiju, koja napreduje vrtoglavom brzinom. U odnosu na tehnologiju umetnost svakako gubi bitku.

Crtež ovde nema umetnosti
Umetnost postaje paradoksalna – ona pokušava da prevaziđe sebe i izađe iz svoje materijalnosti. Ona time, takoreći, gubi svoju „umetničkost“. Mnogi pravci u savremenoj umetnosti kao što su avangarda, postmodernizam ili minimalizam osećaju disbalans i okrenutost ka unutrašnjosti o kojoj je Hegel govorio.

Teza o kraju umetnosti je i danas tema ozbiljnih diskusija među savremenim autorima. Jedno pitanje ostaje i dalje: da li se Hegelov kraj umetnosti danas može interpretirati kao kriza umetnosti?

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *