Priča o jednom romanu – Kako se čitao čelik

Ili: šta je sve prolazilo kroz glavu i ostale delove tela jednom od prvih čitalaca knjige „Posljednji muškarac” Muharema Bazdulja (izdavač „Vulkan”, Beograd, 2019)

„Šta bi onom tvom Muharemu da knjigu objavi kod ‘Vulkana’? Taj da je ozbiljan pisac, našao bi nekog ozbiljnog izdavača!’”, upitao me je, pa eksklamativno konstatovao jedan poznanik, Moravija u pokušaju, veliki pripovedač čiju veličinu nikako da shvate i prihvate.
Navikao već na snobovštinu kao glavnu odliku amaterizma u svakoj oblasti, pa i u životu uopšte, odgovorio sam šeretski, takoreći bosanski: „To si ti pogrešno skontao, prijatelju: izdavač se zove ‘Posljednji muškarac’, a naslov romana je ‘Vulkan’.”

Muharem Bazdulj je rođen u jednom gradiću, uslovno rečeno – palanci, živeo je potom u jednom većem gradu ili ovećoj kasabi, a onda je došao u velegrad, gde već godinama živi, ali gde ga stvarnost, a naročito ljudi uporno podsećaju na to da palanka nije geografski pojam nego sudbina. Da sutra-prekosutra vaspostavi američku karijeru, zacelo bi Muharem novu potvrdu ove teze pronašao i u Njujorku.

Elem, pošto je Bazdulj – kao, uostalom, i potpisnik ovih redova – izložen toplim, nemilosrdnim zracima palanačkog sunca, gotovo paradoksalno zvuči ocena da je upravo iznedrio jedan evropski, svetski roman. „Posljednji muškarac” jeste priča o nama, ali ne o SVIMA nama, jer mi nikad nismo SVI mi, niti to treba da budemo. Mi to, štaviše, ne bismo smeli da budemo, makar u umetničkim delima, ukoliko želimo da nas svet shvati iole ozbiljno.
Srž fabule „Posljednjeg muškarca” sâm autor opisuje kao jednu distopijsku ideju, i tu ću mu ja upitno oponirati: distopija, šta to uopšte znači? Nije li to samo atraktivan verbalni fabrikat, tobožnja protivteža utopiji? Pođemo li od realne pretpostavke da je jedina moguća utopija to da sve ostane ovako kako jeste (a ne može ostati kako jeste, i to svaku budućnost čini nužno i siledžijski utopističkom), šta bi bila distopija ako ne neka idealizovana utopija sáma, idealizovana u smislu da će sve biti još gore, još komplikovanije, ali ipak izvitopereno na jedan unikatan, stvaralački, umetnički način?

Ovim se završava pametni deo mog osvrta na ovaj roman, ovu Muharemovu pripovest o svetu iz bliske budućnosti u kojem se muška deca više ne rađaju, svetu na koji dolazi samo ženska čeljad. U nastavku ću vam izložiti nešto što se može nazvati lično-profesionalnim elaboratom. Pored tri osobe ženskog pola, ja sam bio jedini (poslednji?) muškarac kojem je pisac svoj roman dao na čitanje u rukopisu. Da, nas četvoro imali smo to zadovoljstvo da ovu knjigu pročitamo pre ostalih.

Pošto više ne volim da čitam, a i književnost generalno volim tek toliko da se kaže, ono, reda radi, ja Muharemov rukopis nisam pročitao integralno pa mu onda rekao manje-više kurtoaznu reč-dve o svojim utiscima, nego sam mu slao mejlove, sukcesivno, kako krčim tu slovnu šumu.

Sâm taj proces prizvao je skijašku terminologiju, pa sam svoje mejlove naslovljavao po prolaznim vremenima, kojih ovde nema jedno ili dva, kao obično kad gledamo prenose iz Inzbruka ili Val d’Izera. Daću ovde samo prvih pet prolaznih vremena, bilo ih je još, a vi pronađite svoja, dok čitate ovaj Muharemov slalom.

Prvo prolazno vreme, 19. maj 2019.

Samo da te izvestim o napredovanju.
Pročitao sam prvih pet poglavlja i mogu ti reći: da nisam prinuđen da seckam čitanje zbog nekog prevoda koji moram što pre da završim, pročitao bih ovo tvoje u dahu.
Ovo je evropska knjiga, svetska knjiga.
Nisam dosad naišao na propuste ili kikseve ozbiljnijeg kalibra, nadam se da ih neće biti ni do kraja.
Čitam dalje s nestrpljenjem i uživanjem.

Drugo prolazno vreme, 20. maj

Deseto poglavlje.
Iritira me i umiruje u isti mah ovaj prevod.
Ne znam zbog čega, valjda zbog nekog uvreženog osećanja da MI više ne možemo dati ništa veliko, ja sad, dok čitam ovo, iznutra ispoljavam provincijalnost NAŠE svesti, ne duha našeg, nego naše svesti.

I zato „Posljednjeg muškarca” doživljavam kao prevod.

Ovo je, ipak, tek drugo prolazno vreme, pa ne bih smeo ni da mislim ni da pišem kao skijaš koji je prošao celu stazu; uostalom, ja volim veleslalom, a ovo je slalom.

Ono što me iritira kod ove knjige je to što, za razliku od valjda svih knjiga, čovek dok ovo čita oseća potrebu da pije. Ne da se staloži, da prilegne i čita, nego da činodejstvuje sa slovima pred očima. Da mu baš pivo stoji tu dok čita, kao da sluša Hendlovu „Muziku na vodi”, ili Deep Purple, ili neki dobar narodnjački rok-treš.

Treće prolazno vreme, 22. maj

Dvanaesto poglavlje, s Međašima i Prvom muškom komunom, u meni je iz hibernacije trgnulo jedno davno zaboravljeno, ili potisnuto, osećanje/stanje: ono kad s interesovanjem i izvesnom strašću pratiš političke izveštaje! Čudo pravo! Ostrašćeno polit-tekstualno june već dve decenije nije uspelo da me mune. Na kraju tog poglavlja bilo mi je žao što ono ne traje barem dva-triput toliko.
U tom se poglavlju M. B. romansijer, M. B. esejista, M. B. novinar i, čak, M. B. senzacionalista integrišu na pregnantan način, tako da će blagosloveni čitaoci (ne svi, avaj) prepoznati zanatsku višestrukost, tj. stvaralačku šizofrenost izvođača teksta.
U svim ovim prolaznim vremenima postoji, rekao bih, jedan dobar znak: kao što se glupo osećam kad neko hvali mene, glupo se osećam i kad ja hvalim tebe.

Četvrto prolazno vreme, 25. maj

Na četvrtom prolaznom vremenu, vreme je stalo.
Zbog doktorke Adamović.

O njoj u ovoj knjizi, ne zameri, nisi napisao ništa što treba. Hoću reći: uopšte je nisi opisao. Čitalac jedva da u najovlašnijim crticama može da nasluti kako ta žena izgleda.

Mene nisi prešao. Nije mi bio potreban tvoj opis da bih tačno znao kakva je.

To je žena belog lica – ne bledog, ne mrtvački, voštano-belog – lica kao nešto zdravo u prirodi.

Visoka je otprilike 175, možda i 177.

Ima malo iskošene oči, senovito-zelene ili svetlosmeđe, ne znam tačno.

I tanku (ne pretanku), ravnu kosu boje peska, svakako s razdeljkom po sredini. Ili ne, možda je razdeljak levo. Njoj levo, a nama, kad je gledamo u oči, desno.

Kosa joj je duga taman da pokrije vrat, a lepo se zanjiše kad dr Adamović u hodu naglo okrene glavu.

I izvan ordinacije, doktorka Adamović gore najčešće nosi belo – bele džempere, bluze, eventualno duks neki, ali bluze joj najbolje stoje.

Ima krhka, ženstvena ramena, a njen trup, s rukama uz telo, liči na besprekoran pravougaonik. Grudi joj jesu manje, ali ne i male.
Od ostalih segmenata doktorke Adamović, vidim gaćice – ne sasvim nevine, ali daleko od provokativnih – i samo vršni deo butina, ni tankih ni debelih.

Ispod toga, slika počinje da se gubi.

Prva bojazan javlja se nad maglovitim satelitskim snimkom njenih kolena: da nisu izrazito nepravilna? Ili je, možda, operisala meniskus na levom?

Kad te bojazan jednom načne, maglovitost odnosi prevagu. Cevanice njene i listove, nekako, i ne mogu da zamislim.
Kod stopala strah već potpuno razvejava sliku: šta ako su ružna, kvrgava, ako je palac previše odvojen od dopalca, ili malac previše odmaknut od nožnog prstenjaka?

Peto prolazno vreme, 26. maj

Nepisano pravilo, svojevrsna kruna književne mistike, upućuje nas na to da je za svakog romanopisca ili možda, pre će biti, za svaki roman – kritična etapa ona od okončanja druge trećine do isteka treće četvrtine. Brojem, procentom iskazano, taj gotovo bezizuzetni (bez izuzetka) pad odigrava se između kotâ 66 i 75. Nećemo biti surovo pedantni, jer roman ipak nije poezija, pa i matematika u romanu ima rastegljivu pojavnost, liberalniju, uslovno rečeno; ponekad pad počne već na šezdeset drugom, šezdeset trećem procentu, kod slabijih dela već u drugoj polovini pedesetih, ali činjenica je da narečenu kotu 66 svaki roman (ipak je bolje reći svaki roman nego svaki romansijer, jer nema tog trenutka kad biva jasnije da jedno delo mora imati svoj život, znači, svoje Ja, od onog trenutka kad delo postane nevaljalo), činjenica je, dakle, da roman tu kotu doseže s nekom jogunastom malaksalošću, s nepokornim stuporom.

Šta se to, kod dobrih romana, dešava posle potencijalno oslobađajuće kote 75 – oslobađajuće ne za roman kao već odraslo dete, nego za romanopisca kao već istraumiranog roditelja, ali i za čitaoca, kao prepadnutog piščevog saputnika (čitalac, naime, putuje s piscem, a ne s tekstom) – to je već pitanje na koje odgovora unapred nikad nema, baš kao što na to pitanje sad nemam odgovor ja, budući da sam upravo stigao do kote 75, koju markira dolazak doktorke Adamović u Barselonu, u iščekivanju njenog poznovečernjeg ili ranonoćnog, a još obdaničnog susreta s Narcisom. Rez.

Distopijska slika svijeta: M. Bazdulj (Foto: Qoshe)

https://www.vijesti.me

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *