Raymond Carver – O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi

fenomeni.me

Govorio je moj prijatelj Mel Mekginis. Mel Mekginis je kardiolog i to mu ponekad daje pravo na to.

Nas četvoro smo sedeli za stolom u njegovoj kuhinji i pili džin.

Sunce je obasjavalo kuhinju kroz veliki prozor iznad sudopere. Tu smo bili Mel i ja, i njegova druga supruga Tereza – zvali smo je Teri – i moja žena, Lora. Živeli smo tada u Albukerkiju. Ali niko od nas nije bio odatle.

Na stolu je bila posuda s ledom. Džin i tonik su kružili, i nekako smo došli na temu ljubavi. Mel je smatrao da je prava ljubav samo duhovna ljubav. Rekao je da je proveo pet godina u seminaru za sveštenike pre nego što je odustao i upisao medicinsku školu. Reka o je da i sad gleda na te godine u seminaru kao najvažnije godine u svom životu. Teri je rekla da ju je čovek s kojim je živela pre nego što je upoznala Mela toliko voleo da je pokušao da je ubije. Onda je rekla: „Prebio me jedne noći. Vukao me za gležnjeve po dnevnoj sobi. Samo je ponavljao: ‘Volim te, kučko, volim te!’ I vukao me po dnevnoj sobi. Glava mi je udarala u nameštaj.”

Teri je pogledala u sve nas za stolom. „Šta da radiš s takvom ljubavlju?”

Ona je bila žena sitnih kostiju, lepog lica, tamnih očiju i smeđe kose koja joj je padala niz leđa. Volela je tirkizne ogrlice i viseće minđuše.

„Bog te, ne budi smešna. To nije ljubav, i ti to znaš”, rekao je Mel.

„Ne znam kako bi ti to nazvala, ali sigurno ne ljubav.”

„Reci šta god hoćeš, ali ja znam da je to bila ljubav”, rekla je Teri.

„Možda tebi to sumanuto zvuči, ali je svejedno istina. Ljudi su različiti, Mele. Naravno, ponekad se možda ludački ponašao. Priznajem. Ali voleo me. Na svoj način možda, ali voleo me. U tome je bilo ljubavi, Mele. Nemoj reći da nije.”

Mel je uzdahnuo. Držao je čašu i okrenuo se ka Lori i meni. „Čovek je pretio da će me ubiti”, rekao je Mel. Ispio je piće i pružio ruku da dohvati flašu s džinom. „Teri je romantik. Teri je iz udri-me-da-bih-znala-da-me-voliš škole. Teri, dušo, ne gledaj me tako.”

Mel je pružio ruku preko stola i prstima dodirnuo Terin obraz.

Nasmešio joj se.

„Sad bi da se iskupi”, rekla je Teri.

„Da se iskupim za šta?” rekao je Mel. „Šta tu ima da se iskupi? Znam ono što znam. I to je sve.”

„Kako smo uopšte došli na tu temu?” rekla je Teri. Uzela je čašu i otpila iz nje. „Melu je ljubav uvek u glavi”, rekla je. „Zar ne, dušo?”

Nasmešila se, i pomislio sam da je tu kraj.

„Ja samo ne bih nazvao Edovo ponašanje ljubavlju. To je sve o čemu govorim, srećo”, rekao je Mel. „A šta mislite vas dvoje?” obratio se Lori i meni. „Zvuči li to vama kao ljubav?”

„Ne vredi pitati mene”, rekao sam. ,Ja čak i ne znam čoveka. Samo sam čuo kako pominjete njegovo ime. Stvarno ne bih znao. Trebalo bi znati detalje. Ali mislim da hoćeš da kažeš kako je ljubav aspolut.”

Mel je rekao: „Ljubav o kojoj ja govorim jeste. Ljubav o kojoj ja govorim nema nikakve veze sa ubijanjem ljudi.”

Lora je rekla: „Ne znam ništa o Edu, niti bilo šta o čitavoj situaciji. Ali ko uopšte može da sudi o tuđoj situaciji?”

Dodirnuo sam Lorinu ruku. Nasmešila mi se. Uzeo sam je za ruku.

Bila je topla, nokti su joj bili glatki, savršeno manikirani. Prstima sam obuhvatio njen široki zglavak i držao je.

„Kad sam otišla, popio je otrov za pacove”, rekla je Teri. Šakama je obuhvatila mišice.

„Odveli su ga u bolnicu u Santa Feu. Tada smo tamo živeli, petnaestak kilometara van grada. Spasili su mu život. Ali desni su mu otišle od toga. Mislim, povukle su se iznad zuba. Zubi su mu posle toga štrcali kao kljove. Gospode bože”, rekla je Teri. Ćutala je malo, onda je opustila ruke i uzela čašu.

“Šta sve ljudi neće da urade!” rekla je Lora.

„Sad je izbačen iz igre”, rekao je Mel. „Mrtav je.”

Mel mi je pružio tanjirić s kriškama limuna. Uzeo sam jednu, iscedio je u piće i prstom promešao kockice leda.

„Još gore”, rekla je Teri. „Pucao je sebi u usta. Ali i to je zabrljao. Sirotia Ed.” Teri je zavrtela glavom.

„Mani to siroti Ed”, rekao je Mel. „Bio je opasan.”

Melu je bilo četrdeset pet godina. Visok i krakat, meke kovrdžave kose, lica i ruku preplanulih od igranja tenisa. Kada je bio trezan, njegovi gestovi, svi njegovi pokreti bili su precizni, vrlo odmereni.

„Ali on me ipak voleo, Mele. Priznaj mi to”, rekla je Teri. „To je sve što tražim. Nije me voleo na isti način kako me ti voliš. Ne tvrdim to. Ali voleo me. Možeš li bar to da mi priznaš?”

„Kako to misliš, zabrljao?” rekao sam.

Lora se nagnula nap red s čašom u ruci. Nalaktila se na sto, držeći čašu s obe šake. Gledala je čas u Mela, čas u Teri, i iščekivala s neskrivenom zbunjenošću na licu, kao da je zapanjena što su se takve stvari dogodile ljudima s kojima se druži.

„Kako je zabrljao ako se ubio?” rekao sam.

„Ja ću vam reći šta je bilo”, rekao je Mel. „Uzeo je taj pištolj kalibra dvadeset dva, koji je kupio da može da preti Teri i meni. Ozbiljno govorim, čovek je stalno pretio. Trebalo je videti kako smo živeli tih dana. Kao begunci. Čak sam i ja kupio pištolj. Možete li da verujete? Tip kao što sam ja? Ali jesam. Kupio sam ga za samoodbranu i držao ga u kolima. Ponekad sam morao da izlazim iz stana usred noći. Da odem do bolnice, znate već. Teri i ja nismo još bili venčani, a moja bivša žena dobila je kuću, decu, psa, sve, pa smo Teri i ja živeli u ovom stanu. Ponekad, kao što rekoh, pozvali bi me usred noći, i morao sam da idem u bolnicu, u dva-tri noću. Mračno je bilo napolju na parkingu, i sav bih se preznojio čak i pre nego što bih stigao do kola. Nikada nisam znao da li će da iskoči iz žbunja ili iza kola i zapuca. Mislim, čovek je bio lud. Bio je u stanju da podmetne bombu, bilo šta. Često je zvao moju službu, u bilo koje doba, i tražio da popriča sa lekarom, a kad bih se javio, rekao bi: ‘Kurvin sine, dani su ti odbrojani.’ Takve neke pizdarije. Da se ozbiljno isprepadaš, kažem vam.”

„Meni ga je i sad žao”, rekla je Teri.

„Zvuči kao noćna mora”, rekla je Lora. „Ali šta se tačno desilo kad je pucao u sebe?”

Lora je sekretarica u sudu. Upoznali smo se na poslu. Pre nego što smo shvatili šta se dešava, počeli smo da izlazimo. Njoj je trideset pet, tri godine je mlađa od mene. Osim što smo zaljubljeni, sviđamo se jedno drugom i uživamo kad smo zajedno. Lako je biti zajedno sa njom.

„Šta se dogodilo?” rekla je Lora.

Mel je rekao: „Pucao je sebi u usta u svojoj sobi. Neko je čuo pucanj i prijavio domaru. Došli su s rezervnim ključem, videli šta se desilo, i pozvali Hitnu pomoć. Slučajno sam bio tamo kad su ga doneli, živog, ali bez svesti. Čovek je živeo još tri dana. Glava mu je toliko otekla da je bila dvaput veća od normalne. Nikada nisam video ništa slično, i nadam se da nikad i neću. Teri je htela da uđe unutra i sedi uz njega kad je čula za to. Posvađali smo se oko toga. Smatrao sam da ne treba takvog da ga vidi. Mislio sam da ne treba da ga vidi, i još uvek to mislim.”

„I kako se to razrešilo?” rekla je Lora.

„Bila sam u sobi s njim kad je umro”, rekla je Teri. „Do kraja se nije osvestio. Ali sedela sam uz njega. Nikog nije imao.”

„Bio je opasan”, rekao je Mel. „Ako je to za tebe ljubav, eto ti je.”

„To jeste bila ljubav”, rekla je Teri. „Totalno nenormalna za većinu ljudi, naravno. Ali on je bio voljan da umre za nju. I umro je za nju.”

„Ja to nikad ne bih nazvao ljubavlju”, rekao je Mel. „Mislim, niko ne zna zašto je to učinio. Video sam mnoga samoubistva, i ne mogu da kažem da je iko ikad znao zašto su to učinili.”

Mel je ukrstio šake na potiljku i zaljuljao se unazad na stolici. „Ne zanima me takva vrsta ljubavi”, rekao je. „Ako je to ljubav, eto ti je.”

Teri je rekla: „Plašili smo se. Mel je čak sastavio testament i pisao bratu u Kaliforniji, koji je bio u zelenim beretkama. Mel mu je rekao koga da potraži ako mu se nešto desi.”

Teri je otpila iz čaše. Rekla je: „Tu je Mel u pravu – živeli smo kao begunci. Plašili smo se. Mel se plašio, zar ne, dušo? Jednom sam čak zvala policiju, ali nikakve pomoći od njih. Rekli su da ništa ne mogu da preduzmu dok Ed zbilja nešto ne uradi. Zar to nije smešno?”

Natočila je ostatak džina u čašu i protresla flašu. Mel je ustao od stola i otišao do viseće kuhinje. Izvadio je još jednu flašu.

„Nik i ja znamo šta je ljubav”, rekla je Lora. „Za nas, mislim”, rekla je.

Ćušnula me kolenom u koleno. „Sad bi i ti mogao da kažeš nešto”, nasmešila mi se.

Umesto odgovora, uzeo sam Lorinu ruku i prineo je usnama.

Teatralno sam joj poljubio ruku. Svima je bilo zabavno.

„Mi smo srećni”, rekao sam.

„Vas dvoje”, rekla je Teri. „Prekinite više. Muka mi je od vas. Još ste na medenom mesecu. Još ste sluđeni, vidi se iz aviona. Čekajte samo. Koliko ste već zajedno? Koliko je prošlo? Godinu dana? Duže od godine?”

„Godinu i po”, rekla je Lora, pocrvenela i nasmešila se. „O la la”, rekla je Teri. „Čekajte još malo.” Držala je piće, zagledana u Loru. „Samo se šalim”, rekla je Teri. Mel je otvorio džin i krenuo s flašom oko stola.

„Evo, ljudi”, rekao je. „Da nazdravimo. Predlažem zdravicu. Da nazdravimo za ljubav. Za pravu ljubav”, rekao je Mel.

Kucnuli smo se.

„Za ljubav”, rekli smo.

Napolju, u dvorištu, zalajao je pas. Lišće jasike, koja je rasla uz prozor, lupkalo je po staklu. Popodnevno sunce kao da je bilo prisutno u sobi, spokojna svetlost dokolice i darežljivosti. Mogli smo da budemo bilo gde, bili smo opčinjeni. Ponovo smo podigli čaše i nasmešili se jedni drugima, kao deca koja su se složila oko nečeg što je zabranjeno.

„Ja ću vam reći šta je prava ljubav”, rekao je Mel. „Mislim, daću vam dobar primer. A onda možete sami da zaključite.” Natočio je još džina u čašu. Dodao je kocku leda i krišku limuna. Čekali smo, otpivši pića. Lora i ja smo se opet dodirnuli kolenima. Stavio sam dlan na njeno toplo bedro i ostavio ga tamo.

„Šta iko od nas stvarno zna o ljubavi?” rekao je Mel. „Meni se čini da smo tek početnici u ljubavi. Kažemo da volimo jedni druge i to je istina, ne sumnjam u to. Volim Teri, i Teri voli mene, i vi isto volite jedno drugo. Znate o kojoj ljubavi govorim. O čulnoj ljubavi, tom impulsu koji vas vodi ka nekome ko je poseban, kao i o ljubavi prema biću druge osobe, njenoj ili njegovoj suštini, takoreći. Čulna ljubav i, eto, nazovimo je sentimentalna ljubav, svakodnevna briga i pažnja za drugu osobu. Ali ponekad mi je teško da se suočim sa činjenicom da sam sigurno voleo i svoju prvu ženu. Jesam, znam da jesam. Zato pretpostavljam da sam utoliko i ja kao Teri. Teri i Ed.” Razmislio je malo o tome, a onda nastavio. „Nekada sam mislio da volim svoju prvu ženu vile nego sam život. A sad ne mogu očima da je vidim. Ozbiljno. Kako to objasniti? Šta se desilo sa tom ljubavlju? Šta se desilo s njom, to je ono što bih voleo da znam? Voleo bih da mi neko kaže. Onda je tu i Ed. Dobro, vraćamo se na Eda. On toliko voli Teri da pokušava da je ubije i na kraju ubije sam sebe.” Mel je ućutao i otpio iz čaše. „Vas dvoje ste osamnaest meseci zajedno i volite se. Vidi se po vama. Zračite time. Ali i vi ste voleli neke druge osobe pre nego što ste se sreli. Oboje ste već bili u braku, baš kao i mi. A verovatno ste i pre tog braka voleli neke druge osobe, isto tako. Teri i ja smo pet godina zajedno, četiri godine smo u braku. A ono što je užasno, užasno ali i dobro, milost koja spašava, moglo bi se reći, jeste ako se jednom od nas dvoje nešto desi – oprostite što ovo govorim – ali ako se jednom od nas sutra nešto desi, mislim da će preživeli tugovati neko vreme, mate već, ali onda će se javiti nagon za samoodržanjem, i ubrzo će ponovo voleti, naći će nekog. Sve ovo, sva ova ljubav o kojoj govorimo, biće samo uspomena. Možda čak ni uspomena. Grešim li? Preterujem li? Voleo bih da me ispravite ako mislite da grešim. Hoću da znam. Mislim, ja ništa ne znam, i prvi to priznajem.”

„Zaboga, Mele”, rekla je Teri. Ispružila je ruku i uhvatila ga za zglob na ruci. „Da li te uhvatilo? Dušo? Jesi li pijan?”

„Samo pričam, srećo”, rekao je Mel. „U redu? Ne moram da budem pijan da bih rekao ono što mislim. Šta sad, samo pričamo, zar ne?” rekao je Mel. Zagledao se u nju.

„Ne kritikujem te, ljubavi”, rekla je Teri. Uzela je čašu.

„Danas nisam dežuran”, rekao je Mel. „Dozvoli da te podsetim na to. Nisam dežuran”, rekao je.

„Volimo te, Mele”, rekla je Lora.

Mel je pogledao u Loru. Gledao je kao da ne zna gde bi je smestio, kao da nije ta žena koja je.

„I ja tebe volim, Lora”, rekao je Mel. „I tebe, Nik. Znate šta?” rekao je Mel. „Vi ste, ljudi, naši drugari.”

Uzeo je čašu.

Mel je rekao: „Hteo sam da vam ispričam nešto. Mislim, hteo sam da dokažem ono što mislim. To se desilo pre nekoliko meseci, ali još uvek traje, i to bi trebalo da nas postidi, jer govorimo kao da znamo o čemu govorimo kad govorimo o ljubavi.”

„Hajde sad”, rekla je Teri. „Nemoj da pričaš kao da si pijan ako nisi pijan.”

„Samo ućuti, bar jednom u životu”, tiho je rekao Mel. „Učini mi uslugu i ućuti malo. I tako, kao što rekoh, tu je taj stari bračni par koji je doživeo sudar na magistrali. Neki klinac je uleteo u njih i bili su totalno sjebani, niko im nije davao šanse da prežive.”‘

Teri je pogledala u nas, onda ponovo u Mela. Delovala je napeto, ili je to možda prejaka reč. Mel je natočio svima.

„Bio sam dežuran te noći”, rekao je Mel. „Bio je maj, ili možda juni. Teri i ja tek što smo seli za večeru kad su pozvali iz bolnice. Desio se taj sudar na magistrali. Pijani klinac, tinejdžer, zakucao se tatinim kamionetom u vozilo s kamp-prikolicom u kome je bio taj stari par. Imali su preko sedamdeset godina, ti ljudi. Klinac – osamnaest, devetnaest valjda – bio je mrtav. Volan mu je probio grudnu kost. Taj stari bračni par, oni su ostali živi. Mislim, jedva. Ali nema šta ih nije zadesilo. Višestruki prelomi, unutrašnje povrede, krvarenja, kontuzije, pokidano tkivo, sve, i još su dobili svako svoj potres mozga. Bili su havarija, verujte mi. I, naravno, bile su tu i njihove godine. Rekao bih da je ona još gore prošla od njega. Pokidana slezina, uz sve ostalo. Smrskana oba kolena. Ali vezali su pojaseve, i to ih je bar privremeno spasilo.”

„Ljudi, ovo je skup državnog saveta za bezbednost u saobraćaju”, rekla je Teri. „Obraća vam se vaš predstavnik, doktor Melvin R. Mekginis.” Nasmejala se. „Mele”, rekla je, „ponekad stvarno preteraš. Ali volim te, dušo.”

„Volim te, ljubavi”, rekao je Mel. Nagnuo se preko stola, a Teri ka njemu. Poljubili su se.

„Teri je u pravu”, rekao je Mel, zavalivši se na stolici. „Vezujte pojaseve. Ali ozbiljno, baš su bili u gadnom stanju, ti starci. Dok sam ja stigao tamo, klinac je bio mrtav. Bio je u ćošku, ležao je na kolicima. Pogledao sam stari par i rekao dežurnoj sestri da mi odmah dovede neurologa, ortopeda i dva-tri hirurga.”

Otpio je iz čaše. „Probaću da skratim”, rekao je. „Prebacili smo to dvoje u operacionu salu i razbili se radeći na njima, skoro celu noć. Imali su tu neverovatnu vitalnost, njih dvoje. To se baš retko viđa. Sve u svemu, uradili smo sve što je moglo da se uradi, i negde pred jutro davali smo im pedeset posto šansi da prežive, njoj možda nešto manje. I eto njih, još uvek živi tog jutra. Dobro, onda ih prebacimo na intenzivnu, gde su dve nedelje priključeni na aparate, i sve im je bolje i bolje, u svakom pogledu. Na kraju smo ih prebacili u zasebnu sobu.”

Mel je prekinuo priču. „Hajde”, rekao je, „da stučemo ovaj jeftini džin. Onda idemo na večeru, važi? Teri i ja znamo novo mesto. Tamo ćemo, na to novo mesto. Ali ne idemo dok ne dokrajčimo ovu briju od džina.”

Teri je rekla: „Mi u stvari još nismo jeli tamo. Ali dobro izgleda. Spolja, mislim.”

„Volim hranu”, rekao je Mel. „Ako bih sve morao ponovo u životu, bio bih šef kuhinje. Je l’ tako, Teri?”

Nasmejao se. Prstom je promuljao led u čaši.

„Teri zna”, rekao je. „Teri je svedok. Ali da kažem još i ovo. Kad bih mogao da se vratim u neki drugi život, u neko drugo vreme i sve, znate šta? Voleo bih da sam bio vitez. Bili su prilično bezbednu u svom tom oklopu. Dobro je bilo biti vitez dok se nije pojavio barut, puške i pištolji.”

„Mel bi voleo da jaše konja i nosi koplje”, rekla je Teri.

„I svuda nosi žensku maramu”, rekla je Lora.

„Ili bar ženu”, rekao je Mel.

„Sram te bilo”, rekla je Lora.

Teri je rekla: „A šta da se rodiš kao rob? Robovima nije baš bilo dobro ti tim vremenima”.

„Robovima nikad nije bilo dobro,” rekao je Mel. „Ali pretpostavljam da su čak i vitezovi bili nečiji veziri. Zar nije tako funkcionisalo? Ali onda je svako uvek nečiji vezir. Zar ne, Teri? Ono što se meni sviđalo kod vitezova, osim njihovih dama, bio je taj njihov oklop, pa ih nije bilo lako povrediti. U ono vreme nije bilo automobila, znate već? Ni pijanih tinejdžera da te demoliraju.”

„Vazali”, rekla je Teri. „Molim?” rekao je Mel.

„Vazali!” rekla je Teri. „Zvali su ih vazali, a ne veziri.”

„Vazali, veziri”, rekao je Mel, „u čemu je jebena razlika? Ionako znaš šta sam hteo da kažem. Dobro. Nisam obrazovan. Učio sam svoje. Ja sam hirurg za srce, naravno, ali sam samo mehaničar. Idem i jebavam se naokolo i popravljam šta treba. Sranje”, rekao je Mel.

„Skromnost ti nije jača strana”, rekla je Teri.

„On je samo jedan smerni mesar”, rekao sam. „Ali ponekad su se gušili u tolikom oklopu, Mele. Dobijali su čak srčane udare od vrućine, umora i iscrpljenosti. Negde sam čitao da nisu mogli da ustanu kad padnu s konja, jer su bili suviše iznureni da bi ustali sa svim tim oklopom na sebi. Ponekad bi ih pregazili njihovi konji.”

„To je užas,” rekao je Mel. „To je stvarno užas, Niki. Mora da su samo ležali i čekali dok neko ne prođe i napravi šiš-kebab od njih.”

„Neki drugi vezir”, rekla je Teri.

„Tako je”, rekao je Mel. „Prošao bi neki drugi vazal, i u ime ljubavi kopljem probušio bednika. Ili zbog neke druge jebade oko koje su se tada borili.”

„Zbog istog oko čega se i danas borimo”, rekla je Teri. Lora je rekla:

„Ništa se nije promenilo”.

I dalje je bila rumena u licu. Oči su joj blistale. Prinela je čašu usnama.

Mel je natočio još jedno piće. Izbliza je gledao u etiketu kao da proučava dugi niz brojeva. Onda je polako spustio flašu na sto i usporeno privukao tonik.

„A onaj stari par?” rekla je Lora. „Nisi završio priču.” Lora se mučila da pripali cigaretu. Šibice su joj se stalno gasile.

Sunčeva svetlost u sobi postala je drugačija, menjala se, bila je sve slabija. Ali je lišće iza prozora i dalje svetlucalo, a ja sam se zagledao u šare koje je stvaralo po oknima i kuhinjskom šanku.

„Šta je bilo sa starim parom?” rekao sam. „Što stariji to mudriji”, rekla je Teri. Mel je buljio u nju.

Teri je rekla: „Nastavi priču, dušo. Samo sam se šalila. Šta je dalje bilo?”

„Teri, ponekad si.. . “, rekao je Mel. „Molim te, Mel”, rekla je Teri. „Nemoj da si uvek tako ozbiljan, srećo. Zar ne znaš za šalu?”

„Šta je tu šala?” rekao je Mel. Držao je čašu i samo gledao u svoju ženu. „Šta se dogodilo?” rekla je Lora.

Mel je pogledao u Loru. Rekao je: „Lora, da nemam Teri i da je ne volim toliko, i da mi Nik nije najbolji prijatelj, zaljubio bih se u tebe. Oteo bih te, dušo”, rekao je.

„Ispričaj tu priču”, rekla je Teri. „Onda idemo na to novo mesto, važi?”

„Važi”, rekao je Mel. „Gde sam ono stao?” rekao je. Zagledao se u sto i ponovo počeo.

„Svraćao sam svakog dana da ih vidim, ponekad i dvaput dnevno ako sam već tamo. Oboje su bili u gipsu i zavojima, od glave do pete, kao u filmovima. Baš su tako izgledali, kao u filmovima. Male rupice za oči, rupe za nos i rupe za usta. A njoj su povrh svega noge bile okačene uvis. Muž je bio jako utučen, sve vreme. Čak i kad je saznao da će mu se žena izvući, i dalje je bio vrlo depresivan. Ali ne zbog nesreće. Mislim, nesreća je bila u osnovi svega, ali nije bilo samo to. Približio bih se njegovom otvoru za usta, i on bi rekao ne, nije toliko zbog nesreće, već zato što ne može da je vidi kroz te rupice za oči. Rekao je da se zbog toga oseća tako loše. Možete li da zamislite? Kažem vam, čoveku se srce paralo zato što nije mogao da okrene glavu i vidi svoju ženu.”

Mel je pogledao sve za stolom i odmahnuo glavom na ono što se spremao da kaže.

„Mislim, taj stari kurton je umirao samo zato što ne može da gleda u svoju jebenu ženu!”

Svi smo gledali u Mela.

„Shvatate li o čemu govorim?” rekao je.

Možda smo do tada bili već pomalo pijani. Znam da mi je bilo teško da se usredsredim na stvari oko sebe. Svetlost je isticala iz sobe, vraćajući se kroz prozor odakle je i došla. Ali niko nije ustao od stola da upali svetio.

„Slušajte”, rekao je Mel. „Dokrajčimo sad ovaj jebeni džin. Ostalo je taman za još jednu turu. Onda idemo da jedemo. Idemo na to novo mesto.”

„Depresivan je”, rekla je Teri. „Mele, zašto ne uzmeš tabletu?” Mel je odmahnuo glavom. „Uzeo sam sve što ima.”

„Svima nam je ponekad potrebna tableta”, rekao sam.

„Nekima je potrebna od rođenja”, rekla je Teri. Prstom je trljala nešto na stolu. Onda je prestala.

„Mislim da bih mogao da okrenem decu”, rekao je Mel. „Nemate ništa protiv? Pozvaću decu”, rekao je.

Teri je rekla: „Šta ako se javi Mardžori? Vi ste, ljudi, već čuli priču o Mardžori? Dušo, ti znaš da ne želiš da pričaš sa Mardžori. Od toga će samo da ti bude gore.”

„Neću da pričam sa Mardžori”, rekao je Mel. „Ali hoću da pričam s decom.”

„Ne prođe nijedan dan da Mel ne kaže kako bi voleo da se ona ponovo uda. Ili da umre”, rekla je Teri. „Između ostalog, finansijski nas uništava. Mel kaže da ona neće ponovo da se uda iz čiste pakosti prema njemu. Ima tipa koji živi s njom i decom, tako da Mel izdržava i njenog tipa.”

„Alergična je na pčele”, rekao je Mel. „Ako se ne budem molio da se ponovo uda, moliću se da je roj jebenih pčela izujeda do smrti.”

„Sram te bilo”, rekla je Lora.

„Bzzzzzzz”, rekao je Mel, skupivši prste kao da su pčele, i zazujao ka Terinom grlu. Onda su mu ruke pale uz telo.

„Kvarna je”, rekao je Mel. „Ponekad mi dođe da odem tamo obučen kao pčelar. Znate već, onaj šešir kao šlem sa vizirom koji ti pada preko lica, one velike rukavice i tapacirani kaput? Kucaću na vrata i pustiću celu košnicu pčela u kuću. Ali samo ako znam da su deca napolju, naravno.”

Prekrstio je noge. Činilo se da mu treba dosta vremena za to. Onda je spustio oba stopala na pod i nagnuo se napred, s laktovima na stolu, šakama obuhvativši bradu.

„Možda ipak neću da zovem decu. Možda to i nije najbolja ideja. Možda je bolje da odemo da jedemo. Kako vam to zvuči?”

„Meni zvuči dobro”, rekao sam. „Jeli ili ne jeli. Ili da pijemo dalje. Mogao bih da odem pravo u zalazak sunca.”

„Šta ti to znači, dušo?” rekla je Lora.

„Znači samo to što sam rekao”, rekao sam. „Znači da mogu da teram dalje. Ništa više.”

„I ja bih mogla nešto da pojedem”, rekla je Lora. „Čini mi se kao da nikad u životu nisam bila ovako gladna. Ima li nešto da se prigrize?”

„Doneću malo sira i krekera”, rekla je Teri.

Ali Teri je samo sedela. Nije ustala da bilo šta donese. Mel je prevrnuo čašu. Piće se prolilo po stolu.

„Ode džin”, rekao je Mel. Teri je rekla: „Šta sad?”

Čuo sam kako mi lupa srce. Čuo sam srca sviju nas. Čuo sam taj ljudski zvuk dok smo sedeli, niko se od nas nije pomerio, čak ni kad je soba utonula u mrak.

Rejmond Karver

(Preveo Flavio Rigonat, preuzeto iz zbirke „Zimska nesanica“, LOM, 2009)

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *