Миленко Миро Шарац – Умножавање страха као ”епидемизација” људске тјескобе

Интервју

Аутор сте неколико књига поезије и афоризама… У ком жанру се најбоље проналазите? Који Вам је омиљени?
Моја прва књига поезије „Позни откоси“, књига са завичајном тематиком, књига ироније и сјете, била је основно исходиште за та два моја основна будућа стваралачака правца. То је пут сатире, афористике првенствено али, на другој страни, истовремено пут једног меланхолично поетског исказа који лавира, казано језиком фројдовских категоријалних одређења, између неурозе и конформизма. То је потреба да поезија буде примарно „регистар људске душе“, и са таквим тематским оквиром, остајем чврсто привржен оном креду античке филозофије, по коме је „поезија ближа истини него историја“. И ма колико ова два стваралачка исказа, на први поглед можда изгледали неспојиво, лично успијевам да успоставим висок ниво њиховог сагласја који ме духовно испуњава и уравнотежује. Не бих правио некакву листу преференција, једноставно имам времена, имам мотива и за поезију и за сатиру.

Професор сте економске групе предмета, дипломирали сте на Економском факултету у Београду… Откуда љубав према лијепој књижевности? Да ли економија и књижевност имају нешто „заједничко“?
Сигурно да економија, посебно гледано са позитивистичког становишта, често утемељена на одређеним егзактним постулатима, и нема ништа заједничко са поезијом. Наиме, економија је нешто што, фигуративно речено, чврсто стоји на земљи. Једино, ако пређемо на терен нечега што би могао бити натегнути конструкт и узмемо у обзир савремено поимање економије као науке која истражује и појашњава како са лимитираним ресурсима на најбољи начин задовољити неограничене људске потребе и жеље, можемо се „позвати“ и на лијепу књижевност којом се, ето, задовољава она најсуптилнија област људских потреба, духовне потребе. У том смислу, за мене економија и поезија, ма колико међусобно изгледале инкомпатибилно, ипак дјелују узајамно корективно што исходује позитивним одређењем. Наиме, поезија и поетско често „знају“ да подстакну на одређени занос, на одрицање од поштовања неких друштвених конвенција, и онда осјетим за потребно да „проговори“ онај елементарни економски рацио што доводи до успостављања неопходног и важног баланса. Истовремено, на другој страни, поезија је ту да осмисли, да оплемени, да подсјети на ону народну по којој „није све у новцу“.

Гдје проналазите инспирацију за своје стихове? Да ли је „умножавање страха“ корисно за ствараоце?
Умножавање страха је писано са намјером да буде профилакса, мада суштински, ипак, остаје перманентна констатација дијагнозе. Умножавање страха је „епидемизација“ људске тјескобе, немогућност да се довољно домисли Кјеркегоров став „оно што ми стварно недостаје јесте да будем начисто с тим шта ми ваља чинити, не шта ми ваља знати. Суштинска ствар је да нађем идеју за коју могу да живим и умирем“. Дакле, та „егзистенцијална тјескоба“, која проистиче из онтолошке и метафизичке позиције човјека је истовремено и неисцрпна поетска инспирација. Наравно и у поезији се често „браним“ иронијом, у том смислу је неко написао да се „у иронији најснажније испољава субјективност“. Ипак, у последње вријеме, све више маркирам ту потрбу раздвајање између сатиричног и хумористичког стваралаштва и оног што би условно назвали озбиљна поезија, умањујући стваралачки ризик претварања поезије у забаву или њену евентуалну естрадизацију и подтекст дневнополитичких збивања и баласта пренаглашених историјских утемељења. Наравно, велики број мојих пјесама, посебно из раније фазе везан је завичај, јер „завичај је оно што осећате у свом срцу“.

Како видите будућност књиге и читаоца у овом глобализованом и дигитализованом свијету?
Евидентно је да се све више књижевности пресељева на сајбер просторе. Тамо она егзистира под различитим називима и појавним облицима: фан-поезија, хипертекст, твитер проза, фејсбук поезија и слично, а ту је на крају интернет и као издавачка платформа, што све отвара простор за нова читалачка искуства и нове читалачке могућности. Не бих ја пуно потенцирао тај однос папирних и електронских извора литературе и књижевности, осим неких питања која намећу потребе законских ограничења, првенствено питања ауторства и идентитета књижевних дјела. У крајњем, то је, ипак, само питање форме. Далеко важније за будућност књиге и читаоца је колико ће бити очувана љубав према књизи уопште, колико ће у будућности бити присутна та, по мени, насушна потреба читања. Када кажем читања, мислим на читање које се заснива на промишљању, то јест смисленом читању и читању које за резултат има естетско уживање.

Шта бисте савјетовали младом писцу?
Мислим да ја, као неко ко живи „на крају свијета“, осуђен у таквим околностима на самоизбор да у не малој мјери буде другачији, и нисам баш права адреса за давање овакве врсте савјета. Но, пошто живимо у простору и времену у коме мање више сви, имају потребу да подијеле савјет, ето, ја им савјетујем да што мање слушају друге, да што више буду своји, са потребом сталног промишљања, преиспитивања, његовања сумње, чак и са правом на пролазни неуспјех. Да не вјерују умишљеним и исфорсираним „величинама“, које су неријетко продукт еснафско – клановске, националне, политичке и медијске промоције, и што је најважније да „гаје сумњу у владајуће идеологије и принчеве“. Уосталом, има ли се послије свих савјета које је на ту тему још давно дао Данило Киш, било шта ново рећи.

Да ли је Црна Гора плодно тле за сатиричаре?
Црногорско друштвено – политичко тле, (и не само црногорско, наравно), има најбогатији хумус за узгајање сатиричног стваралаштва. На коме не постоји могућност дјеловања оног познатог економског „закона опадајућих приноса“. Црна Гора у свој својој располућености, Црна Гора са таквим политичким бекграундом, Црна Гора ретуширане историје, Црна Гора пуна „ex nihilo“ изведених истина и стваралаштва, представља неисцрпан ресурс за сатирично опсервирање. Указивање сатиричара на сву деструкцију политичке и социјалне збиље, супростављање испразној идеолошкој реторици ма од кога долазила, демаскирање свеприсутних прича о општем прогресу и демократским узлетима у времену и стварности којa не кореспондира са таквим виђењима и којa на моменте добија кафкијанске обрисе је, рекао бих, света дужност сваког сатиричара.

Ко су вам књижевни узори?
У сатири, усуђујем се рећи, нисам учио ни од кога. У тој области сам, на неки начин, самоук. И вриједим, колико вриједим. Поезију читам свакодневно. Имам високу дозу посвећености читању поезије и ослањања на снове. Увијек сам тешко повлачио границу између оног што читам и сањам и оног што живим. Што се, наравно, често није показивало као добро. Дуг је списак оних чију поезију волим. Првенствено то су пољски пјесници Збигњев Херберт, Тадеуш Ружевич, Вислава Шимборска, волим француску, те латиноамеричку поезију (Сезара Ваљеха и Октавиа Паза, рецимо), Дисову метафизичко меланхоличну поезију, затим у новијој српској поезији прије свега Ивана В. Лалића, Раичковића, Павловића. Изузетно ми је блиска поезија рано преминулог србијанског пјесника, витменовске оријентације, Милоша Комадине, кога нажалост стиже судбина заборава. Са задовољством читам поезију Ибрахима Хаџића и Енеса Халиловића. И тако редом….

Омиљени афоризам?
То је баш тешко питање! Нека то буде афоризам Аркадија Давидовича (Адолфа Филиповича Фредберга) – Кад је један све, све је ништа. Од домаћих афористичара то би био афоризам Вељка Рајковића – „Полтрони су привилеговани. Улазе у анале још за живота.“ Што се тиче мојих афоризама, ја као професор по занимању и даље највише волим да говорим између редова.

Дан Онлине/Ћирилица

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *