Selindžerov ‚‚Lovac u žitu“

Jerome David Salinger je američki književnik, rođen 1919. godine. Međunarodni uspeh je doživeo romanom ‘’Lovac u žitu”(The Catcher in the rye). Tim romanom je postao idol jedne generacije američke omladine. Revolucionarni duh romana doneo je beskompromisnu kritiku lažno moralnog društva iz perspektive neprilagođenog mladića.

piše: Dragan Uzelac

„Ono što zaista može da me nokautira je knjiga nad kojom, kada je pročitate, poželite da autor te knjige bude vaš bliski prijatelj i da ga možete pozvati telefonom kad god vam to padne napamet. To se, međutim, ne događa naročito često.“

… Šta predstavlja čudesni naziv Selindžerovog kultnog dela? U čemu je simbolika naziva romana Lovac u žitu koji će odzvanjati poput ehoa udaljenih svetova, dalekih kvazara, kosmičkog pozadinskog značenja kao slutnje ranog kosmosa kroz istoriju književnosti u poslednjih više od pola veka? Zamislimo lovca kako lovi zeca a nalazi se u žitu. Zec je malen i lovac ga verovatno nikada neće uloviti. Tako je i sa Holdenom… on traži nešto, a ni sam ne zna šta a to je tako nedostižno… traži smisao života… izgubljen je… ništa mu se ne sviđa… na kraju pronalazi sreću u svojoj sestri Pheobe… da li je sada našao ono što traži?…  Sam naslov knjige odnosi se i na krivo zapamćen i izrečen stih lirske pesme Dolazeći iz žita (Comin’ through the Rye) pesnika Roberta Burnsa: ako neko ulovi nekog dok kroz žito ide (gin a body meet a body/comin’ through the rye). Ona je lirska misao izrođena iz ideje da se zaštite nevini…

‘’Devojke sa prekrštenim nogama, devojke sa neprekrštenim nogama, devojke sa neviđenim nogama, devojke sa nikakvim nogama, devojke koje su privlačno izgledale, devojke koje su izgledale kao da bi, kad ih upoznaš, bile prave veštice. Bio je to zaista lep prizor, ako znate na šta mislim. Istovremeno je nekako i deprimirao, jer si se stalno pitao šta će se kog đavola desiti sa svim tim devojkama. Kad izađu iz škole i koledža, mislim. Moglo se pretpostaviti da će većina njih verovatno da se poudaje za neke mamlaze. Za likove koji večito pričaju koliko milja prelazi njihov glupi auto sa galonom benzina. Likove koji se ljute i besne kao deca kad ih pobediš u golfu, ili čak u nekoj smešnoj igri kao što je ping-pong. Likove koji su jednostavno bezlični. Likove koji nikad ne čitaju knjige”.

… Lik Holdena Kolfilda (Holden Caulfield) prikazan je kao lik prosečnog tinejdžera. On ima svoje probleme i gleda na svet na svoj način. Pomalo je problematičan. Pokazuje znakove razumnosti ali misli da mu svet ne može pružiti ono što on želi. U suštini nije loš. Često beži od problema i upliće se u svakodnevne gluposti. Reklo bi se da je on jedan prosečan tinejdžer sa svojim vlastitim problemima i vlastitim viđenjem sveta.Izgubljen je i ne zna šta traži tako da je podosta podložan raznim glupostima… Sedamnaestogodišnji Holden Caulfield iz New Yorka smešten je u sanatorijumu ili psihijatrijskoj klinici na zapadnoj obali i pripoveda nam o krizi kroz koju je prošao oko Božića prethodne godine. Mladi pripovedač nam veoma iscrpno pripoveda događaje koji su trajali od subote popodne do ponedeljka popodne i svoje intenzivne doživljaje koji su ga doveli u stanje nervnog rastrojstva. Holden je potresen zbog smrti svog mlađeg brata Alleja i ne može prihvatiti pravila i prilagodljivost koledža. Čuva njegovu bejzbol rukavicu ispisanu rečima pesama…

Dosta mi je od ega, ega i ega. Svog, i svačijeg drugog. Dosta mi je od toga što svi žele negde da stignu, urade nešto drugačije ili budu interesantni. To je odvratno.

…Kroz priču postepeno saznajemo o njegovom životu, porodici, prijateljima, učiteljima i ljubavima. Holden je dete dobrostojećih roditelja, ima starijeg brata D.B.-a koji je uspešan u Hollywoodu i mlađu sestru Phoebe koju voli više nego ikoga drugoga. Mlađi brat Allie je umro od leukemije što je jako uticalo na Holdena jer je bio jako vezan uz njega. Holden je izbačen iz tri škole. Na kraju ga izbacuju i iz škole Pencey Prep, zbog nerada i neuspeha. Iz škole je trebao otići početkom božićnih praznika, u sredu, no on odlučuje otići već u subotu, nakon posete profesoru istorije i tučnjave s cimerom Stradlaterom…

…Stalno zamišljam mnogo male dece kako se igraju u jednom velikom žitnom polju. Na hiljade male dece, a nikoga u blizini … nikog odraslog, mislim … osim mene. A ja stojim na samom rubu jedne grozne provalije. Šta mi je dužnost, treba da ulovim svakoga ko se zaleti prema provaliji … hoću da kažem, ako netko trči ne gledajući kuda ide, ja treba da iskrsnem odnekud i da ga ulovim. To je sve što bi trebalo da radim čitavog dana. Da budem takav neki lovac u žitu. Znam da je to ludo, ali je to jedino što bih zaista želeo biti. Znam da je ludo…

… Boji se reakcije roditelja, pa ne odlazi kući nego u hotel u New Yorku. Tu se suočava s noćnim životom: s taksijima, turistima, barovima i slično, čak i s prostitutkom i njezinim svodnikom. Tada susreće bivšu devojku Sally koja ga nikako ne može shvatiti. Takođe posećuje svoju malu sestru Phoebe. Spreman je otići na zapad, ali se pre toga želi oprostiti sa sestrom. Ona želi poći s njim pa se oni posvađaju. Nakon svađe oni odlaze u zoološki vrt, a potom i na vrtešku… Tamo Holden uz sestru pronalazi mir i sreću. Tim prizorom završava Holdenova ispovest, gde se nejasno izražava o očekivanjima o budućnosti i mogućnosti prilagođavanja svetu… Na kraju Holden otkriva da je roman nastao u sanatorijumu. Psihoanalitičar ga suočava s begom iz škola i ispituje ga hoće li se uzorno vladati kada se vrati natrag u školu. Holden na to odgovara da niko ne zna kako čovek nikada ne može znati šta će učiniti dok se to i ne dogodi…U romanu se mnogo pažnje posvećuje Holdenovom unutrašnjem monologu, njegovim razmišljanjima o životu, svetu, ljudima koji ga okružuju, budućnosti… Vrlo su izraženi njegovi osećaji prema porodici, školi, prijateljima i sestri Phoebe koju voli više od svega…

‘’Rekao sam ne, neće biti čarobnih mesta kuda možemo da odemo kad završim koledž i sve. Upotrebi malo uši. Sve će biti sasvim drukčije. Moraćemo da se spuštamo liftovima, s koferima i ostalim glupostima. Moraćemo da telefoniramo svima živima i da se ispozdravljamo s njima i šaljemo im razglednice iz hotela i sve. A ja ću raditi u nekoj kancelariji, praviću gomilu para i voziću se na posao taksijem i autobusima s Medison avenije i čitaću novine i redovno ću igrati bridž i odlaziću u bioskop i gledaću masu glupih dokumentaraca i najava za buduće filmove i žurnale. Žurnale. Isuse svemogući”.

1378995960411

J. D. Salinger

… Analizirajući kultni roman američke književnosti – Lovac u žitu možemo zaključiti da je Holden rastao u relativno dobrim uslovima života. Otac mu je bio pravnik i prema njegovim rečima mlatio je dosta love. Imao je sestru i braću. Problemi počinju smrću njegovog brata Alleja što je verovatno i uzrok njegovog tmurnog pogleda na svet i ljude. Vidimo da on nije loš ali baš zbog toga što je izgubljen i ne zna šta hoće a kritikuje sve živo postaje problematičan, te ga neprestano izbacuju iz škola što njegovim roditeljima stvara poprilične muke. Zadnja škola koju je Holden pohađao bila je škola u Pencayu. Svi su je hvalili ali on je u njoj video samo licemere. I tako je pao godinu i bio isključen iz škole. Roditeljima je bilo upućeno pismo da je izbačen. Holden se trebao vratiti kući u sredu. Kad je na kraju sagledao sve svoje prijatelje i svoj život, odlučio je da ode odmah iz Pencaya i provede ostatke vremana (do srede) u New Yorku, jer ga je Pencey umarao… Otišao je u New York ali sve što je uspeo napraviti je to da je potrošio brdo novaca, bio pretučen, pijan, upustio se u sve i svašta te se posvađao sa nekim svojim prijateljima. Na kraju ga je samoća svladala te se zaputio svojoj mlađoj sestri kući u nadi da ga roditelji neće uhvatiti, uostalom bilo mu je svejedno… U tom čudesnom osećaju indiferentnosti, nezainteresovanosti za spoljašnja zbivanja i život uopšte, nalazimo klicu budućih dela još jednog andergraund pisca nošenog bitničkim talasima četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka – maestra Čarlsa Bukovskog čije uzore, pored Selindžera, možemo tražiti pre svega u delima slavnog Knuta Hamsuna( i njegovog antijunaka Abela) i delima još jednog slavnog ,,Amerikanca u Parizu”, Henrija Milera, kao prethodnice Holdena Kolfilda, a potom i ništa manje buntovnog i nihilističnog antijunaka američke margine – Henrija Kinaskog( setimo se samo kultnog romana o odrastanju i sazrevanju piščevog alter ega, Henryja Chinaskog – Ham on rye (ili pak u Selindžerovoj verziji The Catcher in the rye), boema, otpadnika i bitnika Los Anđelesa, neke druge Amerike koja se rađala unutar bitničkog pokreta i Selindžerovog remek dela – ,,Lovca u žitu”… Holden zapravo nikad od Allijeve smrti nije bio iskreno sretan. Otišao je da bude još do srede kod svog nastavnika a on mu je podelio neke savete, da se trgne i odluči šta želi od života. Došao je još jedan šok za Holdena… njegov bivši nastavnik se pokazao kao perverznjak… užasno… i to ga je još više zbunilo. Razmišljao je da pobegne od svega u neku zabit. Njegova sestra mu je poremetila planove jer je htela poći s njim tako da su se posvađali oko toga i Holden joj je obećao da nikuda neće ići… mislim da je shvatila kako je to besmisleno. I sada dolazi trenutak kada je Holden osetio neku toplinu u svome srcu… kada je video svoju sestru kako se vrti na vrtešci… hteo je vikati od sreće. Na kraju se vratio kući i opet morao krenuti u novu školu… on ni sam nije više znao šta da misli o svemu tome…

„Sišao sam drugim stepeništem i video još jedno „Jebi se“ na zidu. Ponovo sam pokušao da ga obrišem rukom, ali ovo je bilo urezano, nožem ili nečim. Nije moglo da se skine. Ionako je beznadežno. Da imaš i milion godina za to, ne bi izbrisao čak ni polovinu svih „Jebi se“ na ovom svetu. Nemoguće je…U tome je sva nevolja. Nigde ne možeš da nađeš neko lepo i tiho mesto, jer takva ne postoje. Možeš da misliš da postoje, ali kad jednom stigneš tamo, neko će da se prišunja dok ne gledaš i naškraba ti ispred nosa „Jebi se“.“

Holden ne započinje priču uobičajenim dugačkim uvodom s mnogo opisa već samo napominje neke važne činjenice koje su važne da se razume nadolazeća radnja.

Već na samom početku romana Holden napominje da ta priča nije autobiografija u pravom smislu reči: ‘’Ako već zaista želite da vam pričam o sebi, prva stvar koju ćete verovatno hteti znati jeste gde sam se rodio, kakvo je bilo moje glupo detinjstvo, čime su se bavili moji roditelji pre nego što sam došao na svet i sve ono uobičajeno davidkoperfildsko sranje, ali ja nekako nisam raspoložen da se upuštam u te stvari. Osim toga, nije mi ni na kraj pameti da vam sad ovde pričam čitavu svoju autobiografiju ili nešto slično.”

Holden nam na početku objašnjava kako se zapravo našao u bolnici: “Pričaću vam samo o onoj ludnici kroz koju sam prošao tamo oko prošlog Božića, upravo pre nego sam nešto kao šiznuo, pa su me dogurali ovamo da se malo smirim”. Zatim nakon nekoliko stranica iznosi i drugu verziju o svom boravku u bolnici: “S druge strane, porastao sam u toku prošle godine šesnaest i po centimetara. Tako sam ustvari i dobio tuberkulozu i morao doći ovamo na sve one proklete pretrage i preglede i tako. Inače sam sasvim zdrav.”… …Holden nam govori da njegov odnos s roditeljima i nije najbolji. Jako ih voli i priznaje da mu se teško vratiti kući nakon što je izbačen iz škole. Govori da su mu roditelji oduvek osetljivi: ‘’ …a s druge strane moji roditelji dobili bi bar po dva nervna sloma po komadu kad bih pokušao da kažem nešto pobliže o njihovom privatnom životu. To su dobri, fini ljudi i sve – ne kažem ništa – ali zaista su preko svake mere osetljivi.” Posebno su postali osetljivi nakon smrti Holdenovog brata Allieja: “Od smrti mog brata Allieja ona nije baš naročito zdrava. Strašno je nervozna.” Allie je bio Holdenov mlađi brat uz kojeg je Holden bio posebno vezan. Bio je Holdenov uzor. Holden o njemu govori pun ponosa. ‘’Bio je dve godine mlađi od mene ali zato valjda pedeset puta inteligentniji. Bio je fantastično inteligentan. Njegovi nastavnici stalno su pisali majci pisma o tome kakvo je zadovoljstvo imati u razredu dečaka kao što je Allie. Stvar, međutim, nije bila samo u tome da je bio najinteligentniji član porodice. Bio je i najbojli, na mnogo načina. Nije se nikad ljutio ni na koga.Uopšteno se smatra da se riđokosi ljudi veoma lako raspale, ali Allie se nikada nije raspalio, a imao je izrazito riđu kosu.” Holdenu je takođe važna njegova sestra Phoebe, o kojoj govori samo najbolje stvari. Nakon što je napustio školu, ponekad mu padne na pamet da nazove svoju sestru, ali se boje da mu se ne jave roditelji. Holden se stalno uspoređuje sa Phoebe i Alliem. Često govori za sebe da je glup i lud. Tvrdi da je u celoj porodici jedini neuspešan. ‘’Trebalo bi da je vidite. U životu niste videli tako lepu i bistru devojčicu. Zaista je bistra. Hoću da kažem, otkad je pošla u školu, imala je uvek odlične ocene iz svih predmeta. U stvari, ja sam jedini tup u celoj porodici. Moj brat D.B. je pisac i sve što god hoćete, a moj drugi brat Allie, onaj koji je umro, bio je pravi mudrac. Ja sam jedini koji je zaista tup.” Govori da nema mnogo prijatelja. Izdvaja nam Stradletera, Ackleya i Jane Gallagher. Za Stradletera kaže da je pametan i dobar čovek, ali da je veliki ženskaroš. Ackleya je opisao kao strahovito dosadnog i naivnog, ali mu je svejedno nedostajao. Jane Gallagher je Holdenova draga prijateljica, čak i tajna ljubav. Na toj je devojci sve voleo, čak i njen način kartanja. Spominje je kroz celi roman. Holden mnogo govori o svojim razmišljanjima, ali o izgledu vrlo malo. “Često govorim “ljudi moji”, prilično često. Delom zato što mi je rečnik vrlo siromašan, a delom zato što se ponekad ponašam kao da sam mlađi nego što jesam. Sad imam sedamnaest, ali ponekad se ponašam kao da imam svega trinaest godina. To je doista ironija jer sam visok 189 cm a u kosi imam dosta sedih vlasi.” U jednom delu nam Holden govori da mnogo laže. To potvrđuje i citatom: ‘’Samo da prestanem lagati. Kad jednom počnem, u stanju sam lagati satima.” Holden voli filozofirati pa stvara i cele odlomke oko inače potpuno nevažnih tema, npr. kako se držati s devojkom za ruke. Takođe se često susreće s temama koje voli prokomentarisati. Često počinje govorit o nečemu da bi se setio druge stvari koja ima neke veze s početnom tvrdnjom, a onda se vraća na pređašnju temu, podsećajući čitaoca gde je stao. Holden je jako nesiguran u sebe. Pretpostavljam da ta nesigurnost proizilazi iz neprestanog poređenja s Allijem, koji je bio jako pametan…

… Holden je bio buntovnik generacije kojoj je buntovnik očajnički trebao. Bio je Džems Din pre Džemsa Dina i kul pre nego što je izmišljen termin “kul”. Bio je ikona nemira, nezadovoljstva, pobune, suprotstavljanja uvreženom stanju. Selindžer je prvi uticao na stvaranje kontrakulture i njegova tvorevina, Holden, ne samo što je bio prvi bitnik, već isto tako i figura koja je nadahnula hipi-generaciju…

… U jednom delu saznajemo o naslovu romana. Možda se čini neprikladnim, no on je itekako tačan. U celom se romanu govori o Holdenovim željama, o onome što voli ili ne voli. Tako je Holden jednom pričao Phoebe o tome šta bi želeo postati. Rekao je da želi biti lovac u žitu, ali takav lovac kome bi bila dužnost da lovi malu decu koja se slučajno zatrčavaju u provaliju. Slikajući kontrastnim koloritom svog junaka Holdena Kolfilda dok zamišlja sebe kao lovca u žitu koji čuva decu (dok se bezbrižno igraju) od mogućeg pada u provaliju, pisac Selindžer kroz sjajnu metaforu daje prikaz dece koja vremenom ipak upadaju u provaliju odraslih i zrelih ljudi tokom procesa odrastanja i sazrevanja, gubeći izvornu nevinost i čistotu. Selindžerov Holden Kolfild je veličanstvena, ogoljena slika brutalno iskrenog, umornog i humornog, neshvaćenog, duhovitog i nežnog zaštitnika dece, slika celokupnog emotivnog spektra jednog adolescenta, sa svim njegovim turbulencijama, nesigurnostima, ljutnjama, iskrenošču, ogorčenjima i ravnodušnošću koju je većina nas, uglavnom, prošla tokom svog perioda odrastanja. Selindžer takođe obrađuje temu ljudskog licemernog pretvaranja i laži, postavljajući lik Holdena Kolfilda kao idealističku, suštu suprotnost današnjem svetu, mladića koji svojim stavovima i načinom reagovanja pruža otpor svemu što se ne uklapa u njegovu viziju istine i pravde. Holden Kolfild je jednostavno rečeno prikazan kao pobunjeni mladi čovek koji ne prihvaća i istovremeno nije prihvaćen od strane svojih vršnjaka. Književnom tehnikom toka svesti, uz obilje sarkazma, na paleti života Selindžer stvara svoje čudesno buntovno delo fluidne, pomalo nejasne, magličaste radnje… Radnja ovog romana ne teče hronološki nego zavisi o subjektivnim doživljajima Holdena Kolflda, a tok se radnje prekida razmišljanjima i monolozima. Sve je napisano žargonom mlade generacije. Holden koristi mnošto poštapalica i fraza, npr. “Što jest jest, bilo je očito da se doista oseća bedno što me morao srušiti. Zato sam navio staru ploču. Rekao sam mu da sam pravi pravcati degenerik i sve što uz to ide.” Često je taj žargon poslužio za unos humora u tekst: ‘’Počeo sam zagledati one tri veštice za susednim stolom.” Holden takođe koristi ironične usporedbe, npr. ‘’Plesati sa starom Marty bilo je isto kao vući Kip slobode za sobom po podu.” Tom usporedbom je želeo reći da Marty ne zna plesati, ali je to učinio na prilično smešan način i mislim da nema osobe koja nije shvatila značenje te usporedbe. Holden sve ljude o kojima govori naziva “stari”, bez obzira na njihove godine. Iako i sam koristi mnoge psovke, ne slaže se s njima, pa ih tako pokušava izbrisati sa zidova u školi koju Phoebe pohađa…

„Ako uradiš nešto stvarno dobro, onda, posle nekog vremena, ako ne paziš, počneš time da se razmećeš. I više nisi tako dobar.“

‘’Lovac u žitu” je moderan roman (čije težište više nije na događajima nego na liku, roman koji u svoje središte stavlja unutrašnji svet lika – njegove emocije i misli, svest i podsvest)… U romanu lik nije junak – posmatrač je sveta oko sebe i okrenut je svome unutrašnjem svetu, nema ciljeva, introvertiran je. Događaji se ne povezuju uzročno – posledičnim vezama, nego asocijacijama i razmišljanjima glavnog lika uz koji su odrasle mnoge generacije, čiji je stil neuobičajen u odnosu na druga dela. Holden Kolfild je svojim stilom i buntovnim stavom prosto bio prethodnica svim kontrakulturnim pokretima i buntovnicima epohe koja se upravo rađala i razvijala u vreme nastanka dela( u duhu tada aktuelnog bitničkog pokreta i još jednog kultnog romana – ‘’Na putu”, Džeka Keruaka, koji se opet naslanjao na duh anarhičnosti pokreta dadaizma i nadrealizma koji su mu prethodili) koji su u narednih par decenija uzdrmali svet – od onih na filmskom platnu tipa Marlon Brando u ,,Divljaku” i Džemsa Dina u ,,Buntovniku bez razloga”(ikonama pedesetih), a potom i čupavim anarhističkim hipi ,,hordama” koje nisu pristajale na svet zadat kao ultimatum(sa svojim licemerjem, konformizmom i gomilama laži i nepravdi), te buntovne rokenrol generacije čiji su stavovi i sama egzistencija bili kolfidovski buntovni i nekonvencionalni, do već pomenutih pisaca, pokreta andergraunda i sveg onog modernističkog kraja jedne burne epohe, snage talasa nekonformizma čiji šum još uvek osluškujemo i duh osetimo… Način opisivanja i razmišljanja u prvom licu je jednostavan i blizak je mladoj generaciji. Nije zamoran jer nema mnogo dosadnih opisa nego je radnja celo vreme zanimljiva i potiče nas da čitamo dalje. Takođe nam daje odgovore na mnoga pitanja koja mladi postavljaju o svetu oko nas. Tako je Holden dobio odgovore na pitanja zašto neko umire mlad, kako pronaći ljubav, probao je cigarete i alkohol, a dobio je i odgovor na pitanje zašto se mora ići u školu. To su sve pitanja o kojima bi se moglo raspravljati. Nije dobio odgovor na jedno jedino tipično dečje pitanje – Kuda odlaze patke kad se zaledi jezero u Central parku?

‘’U jednoj svojoj literarnoj skici kalifornijski student filmske montaže i kasnija rok zvezda Džim Morison se poigrava sa podatkom da je Kenedijev ubica Li Harvi Osvald od policijske potere pokušao pobeći u bioskop. Lenonov ubica nije ni pokušao bežati. Kažu da je mirno seo na trotoar i sačekao policiju. Da bi prekratio vreme, iz džepa je izvadio “Lovca u žitu”. Platon je negde rekao kako učitelj bira učenika, no kako knjiga ne bira čitaoca. Tako danas “Lovac u žitu” mnoge najpre podseti na Lenonovog ubicu. Čepmen je možda u svom izopačenom umu video sebe kao Lenonovog spasioca, maltene lovca u žitu, koji će ga ubistvom sprečiti da odraste, da se ukoreni u društvu, da se socijalizuje, koji će ga simbolično sačuvati kao večni simbol mladosti i buntovništva”.

By Dragan Uzelac, indiferentni, nihilistični antijunak današnjice, 2019.

Autor: Impuls

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *