Siniša Pavić: Šurda bi danas dobio otkaz, a ljudi sa platom od 250 € rade kao da primaju 800

Dobrotu niko, osim onaj ko se o nju dobro ne ovajdi, naročito ne ceni – poručuje poznati scenarista Poznati scenarista kaže da u svakom društvu ima mesta za dobre ljude, samo je put do cilja trnovit. “Junak mog doba” ne vidi drugi način, nego da uspe preko politike

PUBLIKA koja se uželela likova i zapleta scenariste Siniše Pavića, od utorka će moći da gleda njegovo novo ostvarenje – seriju “Junaci našeg doba”. Kao nekad “Bolji život”, “Vruć vetar”, “Belu lađu”, “Porodično blago”, iz večeri u veče na RTS pratićemo sudbinu porodice Čičanović, u režiji Mihajla Vukobratovića i Ivana Stefanovića, koja je na svojevrstan način slika i prilika ovog vremena.

 

– Prepliću se životi tri generacije, a niko nikog ne razume – kaže Pavić, u intervjuu za “Novosti”. – Serija ima humorni ton, s kojim je lakše savladati teške teme. To je onaj humor u kome se bolje razumeju društvene pojave. Koji izoštrava odnose, kao što se u karikaturi izoštrava crta da biste dobili suštinu lika i poruke. Likovi su vrlo različiti. Ima enormno bogatih ljudi, čija podela karata je bila dobra i onih kojima su zapale loše. To se, kao i u životu, menja. Iskušenja ih dovode do toga da ponekad preduzimaju korake koje inače ne bi, ali ih nužda tera da se iskažu. Sa njima se ne poigrava autor, nego život.

* A, ko se sa nama u stvarnosti poigrava, ko su junaci našeg doba?

– Junaci našeg doba bi to, možda, bili u nekom drugom vremenu. Ovo im nikako nije naklonjeno. Oni imaju osobine pravih, dobrih ljudi. Poštenje i empatiju prema drugima, čvrst karakter. Spremni su da pomognu, ne misle samo o sebi. Neko ih zove marginalcima. Ja ih ne zovem tako. Namerno sam ih tako imenovao. Život određuje da li će neko biti junak i da li će u određenom trenutku postupiti kao čovek. Možda do tada nije ispunjavao te osobine, možda se nekad poneo kao ništak ili kukavica. U tome je dvosmislenost tog naziva. I Ljermontov je svoju knjigu naslovio “Junak našeg doba”, a on je bio sve drugo, samo ne junak.

PUNIM GASOM * OD vaše prve knjige “Višnja na Tašmajdanu” prošlo je više od pola veka, a kondiciju ne gubite?
– Proverićemo tu kondiciju i stanje duha sada u novoj seriji. Bez svog saradnika Ljiljane, moje supruge, ta dugovečnost i stalno održavanje visokog standarda ne bi bilo moguće.

* Zašto mislite da su dobri ljudi, danas, na marginama?

– Dobri ljudi su uvek na marginama. Moje iskustvo, a imam ga mnogo, govori da dobrota bez veštine, bez lukavstva, bez sposobnosti da se inteligencijom nadvlada situacija, nije dovoljna za opstanak. Dobrotu niko, osim onaj ko se o nju dobro ne ovajdi, naročito ne ceni. A i taj koji se ovajdi o nečiju dobrotu, nije zahvalan. To su, nažalost, moja iskustva, ne samo iz sopstvenog života, nego i iz velike literature. U velikim ratovima, kataklizmama, uvek su stradali najbolji.

* Zašto baš najbolji?

– Oni sebe najmanje štede. Oni su uvek tu da pokažu čvrstinu, borbenost, da se za neku ideju založe i srcem i razumom. Zato oni brže stradaju od kalkulanata. Među milionima ljudi koji su stradali u Drugom svetskom ratu su i oni najbolji. Oni koji su preživeli rat, ne govorim o onima koji su bili deca, obično se nisu pokazali dostojnim svojih saboraca. Desetine hiljada ih je ostalo pod zemljom. Mladih, ponesenih, kvalitetnih, koji su imali veliko srce i dušu… Ostali su pod zemljom a nisu ni pomislili na neku vilu na Dedinju koje bi se dočepali. Ali, oni koji su preživeli, krenuli su na te vile. Život, eto, stavlja ljude pred praktične, obično vrlo banalne probleme, koji se teško rešavaju, pred probleme preživljavanja, probleme stvaranja nekog matrijalnog dobra, a ono je često skopčano sa velikim otimanjem i neki od njih naravno da popuštaju. Dobrota nikad nije bila karta za uspeh u društvu. A, u sadašnjem, koje je izgubilo dosta od standarda moralnih vrednosti, pogotovo.

* Šta bi trebalo da učinimo da se istinske vrednosti vrate? Mogu li junaci vaše najnovije serije u tome da pomognu?

– Junaci ove serije to pokušavaju. A svako od nas treba da nađe meru koliko je kadar da u tome uspe. Svako treba da sebe preispita. Da vam otkrijem: U seriji ima jedan mlad momak koji nije tipski predstavnik svoje generacije. Naprotiv, on je gubitnik. Ali, gubitnik koji ima veoma izraženu volju da se pokaže boljim nego što jeste. I, nego što može da bude u okolnostima u kojima živi. On će, na primer, da interveniše u autobusu protiv nekog siledžije, pokazaće se kao čovek od karaktera, koji prezire novac… Nažalost, on gubi, ali ne uvek. Uprkos životu koji ga ćuška, on će, bez ičije pomoći, postići cilj. Pokazaće da u svakom društvu ima prostora za dobre ljude, samo je put do tog cilja trnovit i dug.

* Naši uzori, danas, potpuno su drugačiji…

– Ne! Oni nikome nisu uzor. Njihov cilj je samo da pribave atribute sa kojima misle da će u ovom društvu lakše uspeti. Novac je njima vrhunska vrednost. Jedan od junaka serije je veoma bogat. Do bogatstva je došao uz visoku cenu, a ne samo svojim trudom. Cena je i u tome što je otišao i ostavio sve ono što je voleo i što mu je život činilo lepim. Postigao je cilj, a promašio sve ostalo. Ostao je bez ikog svog. Sve ono što mu je značilo, nestalo je, sad mu se zemlja koju je napustio, iz koje je pobegao, čini lepšom nego dvorac u kome živi, ali sam.

* U živote vaših junaka upleli ste i politiku. Utiče li ona na njihove živote?

– Naravno da utiče. Glavni junak je pod velikom presom politike. Tema ove serije nije isključivo politička, kao recimo u “Beloj lađi”, ali je ima, kao, na primer, u “Boljem životu”. Meni su za “Bolji život” govorili: “Pa, ovde nema politike!” Odgovarao sam: I te kako je ima, samo ona nije bila tako eksplicitna i vidljiva. Tamo ste imali Jataganca i Kurčubića, dva stuba tog društvenog sistema. Obojica su imali moć, može se reći da su bili političke gromade u odnosu na Gigu Moravca, koji je bio odličan čovek i zato su simpatije publike bile na njegovoj strani.

* Glavni junak vaše nove serije, ipak, je odabrao put Jataganca i Kurčubića…

– Ukazala mu se prilika da se domogne visokih pozicija. On ne vidi drugi način, osim da uspe preko politike. I zato je on junak našeg doba, kao što je Šurda bio važan u svom vremenu. Šurda je, međutim, mogao da bira. Promenio je šest zanimanja, ne zato što su ga isterivali s posla, već zato što je odbijao da radi ono što ne voli. Hteo je da radi ono za šta je talentovan, a ni sam nije znao šta je to. Na kraju je, ipak, pronašao sebe. Bio je to mali korak za čovečanstvo, a za njega veliki. U to vreme čovek je mogao da bira zanimanje. A danas… Danas su ljudi srećni kad dobiju posao za koji će biti plaćeni 250 evra, a znaju da će morati da rade kao da primaju platu 800. Iako je njihov rad dehumanizovan, gledaju kako da ostanu, a ne da izađu iz tog sistema. A ja sam vam kao Šurda. Smirio sam se tek kad sam postao sudija, jer sam voleo taj posao.

SERIJE ZA “RIPLIJA” * POZNATO je da ne birate samo producenta, nego i reditelja sa kojim ćete raditi…
– Počeo sam da radim na televiziji u vreme kada je ona već imala sjajne školovane televizijske reditelje – Acu Đorđevića, Savu Mrmka, Zdravka Šotru i Dejana Ćorkovića. Radio sam sa svima, ali do danas najviše sa Mišom Vukobratovićem. Verovali ili ne, zajedno smo uradili 90 epozoda “Boljeg života”, 62 “Porodičnog blaga”, 50 “Stižu dolari”, 90 “Bele lađe”… Dosta!

* Verujete li da će doći vreme kada ćemo moći da prilegnemo malo kao Šurda i kažemo da nam se spustio pritisak?

– Šurda je svakome rekao ono šta misli, i prodavcu u samousluzi, i taksisti, i inspektoru… Nije ćutao. Danas se za to dobija otkaz. U “Junacima našeg doba” kućna pomoćnica tužioca dobija otkaz zato što je nešto rekla na stranom jeziku, a tužiočeva žena je to čula. Pokušala je da objasni da je to rekla za svoju dušu i da nije htela nikoga da uvredi, ali nije vredelo. Dok je odlazila, poručila je tužiocu: “Pored toliko masovnih grobnica, toliko zločinaca, mene ste našli da špijunirate. Razumem vas, ni vama nije lako. A, ako hoćete da vam bude lakše, progovorite nekad da vas niko ne čuje, ako nikako drugačije, na eskimskom, biće vam lakše.”

* Trideset godina ste bili sudija, da li biste se i danas tim poslom bavili sa istom upornošću kao tada?

– Ne bih mogao danas da budem sudija. Mi smo bili gospoda u pravom smislu te reči. U javnosti se nije moglo desiti da neko napada ili blati sudiju, a sudija je morao da poštuje visoke standarde ponašanja u javnosti. Bilo je tada političkih procesa, u kojima je vlast bila zainteresovana za određenu vrstu presude. Ali, ti predmeti nisu deljeni sudijama po rednom broju, već se predmet obično davao u ruke sudiji u koga je vlast imala poverenje. Najveći broj sudija bio je imun na intervencije. Za trideset godina svog rada, nikada nijedan predsednik suda nije pokušao da utiče na moju odluku. Poznate su sednice kolegijuma okružnog suda u Beogradu, gde je u tri pokušaja gradski komitet nameravao da se sudija zbog politički neprihvatljive odluke eliminiše sa predmeta. Kolegijum sudija, svih 110, odbio je tu intervenciju, podržan od predsednika Okružnog suda, lično. Znam iz svog iskustva sudije koji su prihvatili da sude unapred presuđene stvari i posle izvesnog vremena napuštali su pravosuđe i odlazili u advokate. Nemam utisak da bih takvu slobodu rada kao sudija uživao danas. Najbolji odlaze, a oni što ostaju prosto ne shvataju šta se dešava. Neko nas ugrožava, nešto se rešava, najbolje je da ćute, gledaju televiziju i ništa ne razumeju.

Foto: V. Danilov

www.novosti.rs

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *