Slađana Belko – Zimske čarolije

Zimske čarolije

 

Igralište na putu ka groblju. Ograđeno visokom ogradom na kojoj momci sede klateći nogama dok se devojke vrte u krug. Nikada se tu nije igrao fudbal. Grad koji leži u kriptodepresiji ima puno podzemnih voda. Močvarno tlo… Topole nadvisuju livadu koja se zimi pretvara u najlepšu ledenu dvoranu na svetu. Devojčice uprkos strašnih minus 20 nose kratke suknjice i duge šarene šalove koji vijugaju za njima dok vešto izvode dvostruke akslove, piruete u hodu unatrag. Nevešto padaju tik uz ogradu baš na onom mestu gde sedi On. Onaj plavi sa nemirnim pramenom ispod kojeg ju je celog leta gledao na korzou. Tamo su pravila bila jasna. Gimnazijalci šetaju do 9, babe, majke, strine i tetke (sve smo mi po malo Zone) sede u pratnji svojih muškaraca uz pivo s kragnom na krigli, na terasama Hotela Beograd i Evropa i posmatraju svoje mezimice. Dakle leti je flertovanje moguće samo pogledima.
Zimi na ovom improvizovanom klizalištu već su mogući i dodiri. Zaletiš se praveći osmice, zatim krug na peti okret i voziš unazad. Sve kao ne gledaš i iznenada uz tihi uzvik Jao zaustavljaš se podno njegovih nogu. Malo jače Joj i on skače. Kao i svaki džentlmen pomaže dami u nevolji. Dodiruje je za lakat, lagano povlači na gore i već u narednom trenutku ta ledena livada postaje balska dvorana u kojoj Nataša pleše svoj prvi ples. Para izlazi iz njenih poluotvorenih usnica, pogled suzi od zime, obrazi rumene od stida, straha, nejasnog uzbuđenja od tog prvog slatkog nevinog muškog dodira. Još sekund i usnice će mu se spustiti na njene. Ali magiju prekida sledeća klizačica i otrže je iz njegovog naručja.
– Hajde ne izmišljaj, nije ti ništa, nastavi da klizaš. – čuje glas komšinice, male ljubomorne ispijuše od preko puta koja se isto zagledala u vlasnika pramena. I kad već nju ne gleda neće ni mene.
– Idemo posle na „slatki kačamak“ ja častim. – progovara zavidnica.
(Kačamak je inače izraz za šampitu i sladoled u istoj visokoj čaši, zimski specijalitet svih provincijskih poslastičarnica Srbije).
Kako da joj kaže da je njoj šečer bio skoro na usnama, da se nesvesno oblizivala čekajući da oseti konačno to čudno lepo, pričalo joj starija sestra. Ali čarolija nestade. Do sledećeg klizanja…

Priseća se baka ovog događaja od pre pola veka dok čeka sa unukom u redu da uđe na novopostavljeno klizališta na Trgu. Ljudi nervozni, deca uplakana, razmaženo vuku mame i tate za rukave.
– Hoću sladoled!!
– Ko bre još jede sladoled zimi?

Rusi naravno. I devojčice nakon klizanja u Negotinu.
Mi tada nismo imala klizaljke. Na čizme smo pričvršćivali kožnim kaiševima metalno sečivo naoštreno kod čika Ognjena na tocilu. Kad bi dolazio u jesen pred klanje kod babe i dede u avliju da naoštri sva sečiva, ona bi mu krišom davala svoje“klizaljke“. Da ih spremi za ovu sezonu… I nije joj smetalo da kliže isto kao one čarobnice čije je trostruke akslove i fenomenalne kostime opisivala maestralna Milka Babović dočaravajući boje njihovih trikoa. Dok su se još svetska prvenstva pratila na crno belim EI Niš televizorima.
…. Šljokice, zvezdice, trakice u čarobno violet nijansama optočene nitima srme koje se provlače kroz tkanje njihovih kostima… kao i sada čuje njen glas i ne obraća pažnju na krčanje koje stiže sa zvučnika ovogodišnje beogradske zime. Najskuplja jelka na svetu svetli svojim kičastim sjajem, unuka je nestrpljiva da uđe u ograđeno klizalište. Zapitkuje.
– Bako idemo li posle na toplu čokoladu.
– Naravno dušo.

Stojimo u nekakvom redu čekajući da jedan od mnogobrojnih „volontera“ kaže ono čarobno
– ‚ajde, sledeći par. Požuri bre.
Ulazimo poletno i skoro se sudaramo sa brkatim redarom. Šok sledi.

– A ne, ne može vaše klizaljke. Morate da iznajmite ovde.
Tako znači, to je „besplatno“ klizanje.
Uzimam unuku za ruku i kažem:

– Idemo srećo odmah na ćevape. A možda ti baka da i malo pene od piva da srkneš, ali da ne kažeš mami i tati. Dogovoreno?
– Jupi, idemo.

Odlazimo niz štraftu u Knezu gledajući cirkuski okićenu najlepšu ulicu u gradu.
– Bako, šta ovo visi?
– Bugarske gaće, srećo.
– Kakve gaće?
– Ma nema veze, napisaće ti baka pa ćeš za jedno 50 godina razumeti.

Zašto me ovi grozni novogodišnji ukrasi podsećaju na bugarske gaće, ne znam.
Ali sigurno znam da je čarolija klizanja lagano nestala.

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *