Miodrag Bulatović – Pisac koji je doveo đavole

Miodrag Bulatović (Okladi, Bijelo Polje, 20.10.1930. – Igalo, 15.03.1991.) jedan od najpoznatijih pisaca moderne srpske književnosti. Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogadskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost. Neko vrijeme je radio kao novinar.

Bibliografija

Miodrag Bulatović bio je romanopisac i dramatičar, sklon mračnim, demonskim vizijama. Njegova slika svijeta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. Djela ovog pisca su strani kritičari stavljali u ravan sa djelima Đovanija Bokača, Fransoa Rablea i Migela de Servantesa. Njegova najpoznatija djela su:

  • Đavoli dolaze (1955)
  • Crveni petao leti prema nebu (1959)
  • Heroj na magarcu (1967)
  • Rat je bio bolji (1969)
  • Ljudi sa četiri prsta (1975)
  • Gullo Gullo (1983)
  • Peti prst (1977)
  • Vuk i zvono (1958)
  • Tetoviranje srca – roman u pripremi

Nagrade

  • 1975. NIN- ova nagrada za roman Ljudi sa četiri prsta
  • Gospodin Bulatović je nagrađivan u Njemačkoj, dok je na prostoru bivše nam države bio nepoželjan.

Saradnja u časopisima i novinama

  • Letopis Matice srpske
  • Naša stvarnost
  • Omladina
  • Studentski književni list
  • Narodni student
  • Jugoslovenski Crveni krst
  • Čačanski glas
  • Politika
  • Borba
  • Pobjeda

PISAC KOJI JE DOVEO “ĐAVOLE”

Na dan uručenja NIN-ove nagrade, januara 1976, laureat Miodrag Bulatović se sa svojim čuvenim mefistofelovskim osmehom pojavio u ondašnjem Klubu “Politike”. Kad je čuo da ću ga ja intervjuisati za naš list, viknuo je iz sveg glasa: “O, ne, pa vi ste me predstavili u ‘Politici’ kao Boška Buhu!” (Nesporazum je brzo izglađen, i od tada do njegove prerane smrti bila sam jedini novinar koji ga je intervjuisao za “Politiku”.)

Miodrag Bulatović (20. februar 1930 — 15. mart 1991), pisac koga su svi zvali “Bule”, upravo se trijumfalno iz izgnanstva vratio u Beograd da primi NIN-ovu nagradu za roman “Ljudi sa četiri prsta”, koju je zaslužio još pre dve decenije sa svojim najboljim romanom “Crveni petao leti prema nebu”. Ali, mladi pisac koji je iza sebe već imao, danas kultnu, zbirku pripovedaka “Đavoli dolaze”, i isto tako prekretničke priče u knjizi “Vuk i zvono”, nikako se svojim ponašanjem i ciničnim izjavama nije uklapao u uštogljeno socrealističko društvo polovinom pedesetih godina prošlog veka.

I njegova literatura odudarala je od književne poetike koja je tada bila na ceni književnih kritičara, koji su po mišljenje išli u “Cekaj”, kako smo u redakciji “Politike” podsmešljivo nazivali tu orvelovsku ustanovu. Samo je nekolicina njegovih prijatelja i kritičara, pre svih Zoran Gluščević, naslutila da se u srpskoj literaturi pojavio ne samo novi prozni glas, već budući literarni genije, pisac mračnih i demonskih sila u čoveku i u svetu, sila koje ga razaraju, ali i uzdižu u nebeske visine, kao u “Crvenom petlu…”

Taj roman definitivno ga je ustoličio na mesto koje mu pripada, ali nije bio podoban za NIN-ov žiri, jer nigde nije bilo partizana koji sve pobeđuju, dok su Bulatovićevi junaci bili ljudi sa dna, antiheroji, izdanci “Bednih ljudi” F. M. Dostojevskog. A uz sve to, mladi pisac je već prvom zbirkom najavio da su “đavoli” izašli iz sudnice ruskog genija, da se ne priviđaju samo Ivanu Karamazovu ispod stola sudnice.

I sam Bulatović bio je neka vrsta nečastivog, koji kvari partijsku književnu idilu, zbog čega ga je trebalo što pre odstraniti i iz literature i iz socijalističkog “raja” koji se već priviđao Josipu Brozu. Socrealisti su hitro reagovali, ocenjujući njegove likove kao nastrane, opake i opasne po našu socijalističku zajednicu. Nisu mogli da shvate i prihvate da jedan mlad pisac može svojim već prvim delom da razbije skučenu ideološku normu socijalističkog realizma i da se vine do univerzalnih istina o ljudskoj prirodi.

Bulatović je morao da napusti zemlju i skrasi se jedno vreme u Parizu, a potom su usledili svetski uspesi, milionski tiraži “Crvenog petla…”, koji je ubrzo preveden na više od dvadeset jezika, dok je on sanjao domovinu koja ga je odbacila. Na francuskom je 1965. objavio roman “Heroj na magarcu”, mitsku epopeju o našem megalomanu Grubanu Maliću, s kojim je još više sebi zatvorio vrata povratka u zemlju, kad je roman dve godine kasnije izašao i na srpskom. Dok se glavni junak Gruban Malić definitivno ustoličio na književnom prestolu, koji će od tada postati poetička mera srpske i jugoslovenske literature, partijski cenzori su u tom grotesknom liku prepoznali “najvećeg sina naših naroda i narodnosti”. Vrata povratka u zemlju sasvim je zatvorio kad je u jednom inostranom listu listu izjavio da je Josip Broz bien bronze, što ima dvosmisleno značenje: lice opaljeno suncem, ali i metalno lice vlastodršca.

Ta igra prećutkivanja trajala je do 1976. godine, kada je najzad dobio NIN-ovu nagradu, pre svega zahvaljujući političkom jemstvu prof. Vase Milinčevića. Pisac koji je u Parizu stigao i do Salvadora Dalija, valjda jedini Srbin kome je to pošlo za rukom, ali nikako i do svoje domovine, najzad se na velika vrata vratio u Beograd.

“Ljubavna idila” između pisca i države doživela je vrhunac njegovim izborom 1991. za poslanika Socijalističke partije. Oni koji nisu dobro poznavali Buleta nisu mogli da objasne taj njegov potez. A, zapravo, niko se nije pitao kroz kakve je sve patnje prošao, od trenutka kad je kao dete gledao kako mu italijanski fašisti u mestu gde je rođen ubijaju oca, posle čega je dobio epileptični napad, do kasnijih godina, kad je žudeo da se vrati u domovinu, dok ga je ona stalno sumnjičila i odbacivala kao bludnog sina.

Prećutkivanje velikog pisca, na neki čudan način, nastavljeno je i danas. Kao da je opet izgnan iz literature kojoj pripada.

Baš kao kad se 1983. pojavio njegov roman “Gullo, Gullo”. Kritika se i tada podsmešljivo oglasila, olako zaključujući da Bulatović nema više šta da kaže, pa zato izmišlja svetske teroriste koji uništavaju svet eksplozivnim napravama, vezanim za sopstvene polne organe. I pre 11. septembra i javnog delovanja Al Kaide, Bulatović je svojom genijalnom intuicijom mnogo pre svih svetskih pisaca naslutio strašna vremena samoubilačkog terorizma, na svoj poetički prepoznatljiv način — groteskom.

Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, recimo, nikad nije palo na pamet da bi Bulatović trebalo da bude njen član. Gde će osrednji talenti da prime u svoje redove svetskog pisca, i još s tolikim brojem knjiga, dok oni u naučne jedinice ubrajaju in memoriam-e svojim istomišljenicima?! Možda u tome ima neke više, kosmičke pravde. “U beskrajnom plavom krugu” Miloša Crnjanskog osim njega ima mesta i za Bulatovića, i za Momčila Nastasijevića, Rastka Petrovića, Milana Kašanina, Tanasija Mladenovića… U ovom probranom društvu osvedočenih besmrtnika, čija su imena značajnija od mnogih živih, samoproglašenh “besmrtnika”, Bulatović se sigurno veoma dobro oseća, šaljući im povremeno svoj čuveni mefistofelovski osmeh, kojim kao da ih opominje da su oni, ipak, gore “u beskrajnom plavom krugu”, a ovi dole u našoj zajedničkoj kaljuzi.

Ima pravde. Sva je sreća što još nisu uspeli, mada neki pokušavaju, da iz naše literature sasvim prognaju one “đavole” koje je pisac tako orgijastično, dionizijski raspusno i poetički barokno uveo u srpsku i svetsku prozu.

Milka Lučić | 19.02.2010 | Politika

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *