Dragana Petrić-Đokić – Lutanje

ЛУТАЊЕ

Стазом очаја човјек лута

очи ко ватра сузе пеку,

у природи утјеху тражи

тако слободну гледа ријеку.

 

Сузе јој поклања, дио су ње

нек их њен ток води,

њега везу бола окови

бар сузе нек иду слободи.

 

Као птицу носи га небо

звијезде га води сјај,

погледом их росним прати

слободи хрли у загрљај.

 

Не зна куда иде, ни зашто

ал нека га сила води тиха,

осјећа радост чудно лијепу

тајанствену попут стиха.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *