Slavica Petković – Tespisove karuce

Tespisove karuce

Putnik sam kroz vreme i snove
do neke galaksije nove
gde duša će se rasprsnuti uz krešendo aplauza do apsolutne tišine.
A do tad
život koji vodim
pronašao je eliksir
u mraku koji volim.
Skriva me i čuva od pošasti kojih se bojim,
koji proishode od zbilje koja boli
od neonskog ludila
od novinskog žutila
od izbornog ludila
Rođena sam u zodijačkom znaku
u kom se neprestano bore
Melpomena i Talija.
U trenucima predaha pomirene nazdravljaju Dionisu.
Od antičkih vremena probijaju zvučne zidove auditorijuma i upozoravajući vrište da je
ISTORIJA U SLUŽBI LJUBAVI, a ratovi u vlasti gramzivih.
Iz ovog kobnog strmoglavog sveta
stražarno me sprovode sveštenice hrama kom se svakim damarom zahvalnosti molim
da prihvati moju ljubav,
što ne tražeći zauzvrat žrtve ni rituale
nit’ me odvlači u grehovne kuloare
već pruža bar simulaciju života, bar imitaciju radosti
kroz misli iskazane u jedinstvu radnje, vremena i mesta,
na oltaru u kom nema mesta za zverstva.
Razvodnice u renesansnim haljinama blistavo belog osmeha, manžetni i okovratnika smeštaju me na spasonosna sedišta odakle pogled seže do uzvišene pozornice.
Svetlost reflektora ogoljuje suštinsku ideju vodilju i njene pritoke obasjavajući iluziju.
A mene kao da priključuju na infuziju.
Tad počinje ono što želim da je realan život.
Kad već ne mogu da budem režiser, dramaturg
neko bitan kao kičma, glava, srce ili vrat,..
Kad nemam sluha da budem dirigent, ni balerina, ni koreograf
bar da se okušam kao scenograf ili rekviziter, sufler bar, jer me pokreće žar da se nekome dam, makar kostimograf.
U snu san.
Želim
da glumci zadrže hrabrost i srčanost, a ako baš moraju da se ulaguju, zavide, mrze, prave spletke,nepočinstva, laži, surovosti
posle predstave operu te uloge negativaca i zablistaju u lepoti, dobroti, skromnosti.
Da im talenti budu nagrađeni trajnije od aplauza.
Da iz Tespisovih karuca ispadnu zauvek svi oni koji dolaze samo da budu viđeni,
nakinđureni i puni sebe.
I lažni kritičari koji ne vole ni sebe ni svoj posao.
Nisu nikom bitni.
Ili jesu samo kao vreće peska bez kojih se lakše leti.

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *