Ернест Хемингвеј – Биографија

Ернест Милер Хемингвеј (енгл. Ernest Miller Hemingway; Оук Парк, 21. јул 1899Кечум, 2. јул 1961), амерички писац и новинар. Био је припадник париског удружења изгнаника двадесетих година двадесетог века и један од ветерана Првог светског рата, који су касније били познати као „изгубљена генерација“. Добио је Пулицерову награду 1953. године за свој роман Старац и море, као и Нобелову награду за књижевност 1954. године.

Својим посебним начином писања који карактерише шкртост на речима, насупрот стилу његовог књижевног супарника Вилијама Фокнера, Хемингвеј је значајно утицао на развој лепе књижевности двадесетог века. Многи његови романи се данас сматрају класичним делима америчке књижевности.

Биографија

Хемингвеј је од оца наследио авантуристички дух и немиран темперамент што је врло рано одредило његов животни пут. Није хтео да троши време на стицање универзитетског образовања. Почео је да ради као новинар, открио је свој списатељски дар и писање му је постало животни позив. Риболов и лов су му били омиљени хоби. Кад год је путовао, а био је страствени путник, обавезно је носио три ствари: удице, пушку и писаћу машину. Физички снажан, радознао и жедан живота, обишао је Европу, Америку, Кину, Африку, а живео је у Паризу, Ки Весту и Хавани.

Активно је учествовао у Првом светском, грчко-турском, Шпанском грађанском и Другом светском рату. Био је ратни дописник, али и борац, што му је омогућило да стекне огромно искуство и скупи солидну грађу за своје писање.

Хемингвеј је волео интензивно живљење које је подразумевало путовања, лов, кориду, пиће, жене. Истовремено је путовао, ратовао, уживао у лепотама живота и непрекидно писао. Хемингвеј се огласио као писац у Паризу. Када се из рата вратио у Америку, физички и психички рањен на италијанском ратишту, није могао да се смири. Уговорио је дописнички рад за један амерички лист, оженио се и вратио се у Париз, који је у то време био средиште књижевног и културног живота старог континента.

Ту је ушао у круг Гертруде Стајн и Езре Паунда, који су подржали Хемингвејеве књижевне амбиције. Објавио је Три приче и десет писама (1923), У наше време (1924) и Пролећне бујице (1926). Ове књиге скренуле су пажњу на ново књижевно име, а оно је одједном блеснуло 1926. године када је изашао један од његових најбољих романа Сунце се поново рађа. То је био роман о људима „изгубљене генерације“ — израз Гертруде Стајн, којим је означена генерација младих која је преживела страхоте светског рата и из њега понела не само физичке него и душевне ожиљке, али и дубоко разочарање због изневерених идеала и померених вредности у послератној стварности. Хемингвеј је у том периоду путовао и написао: Збогом оружје (1929), Снегови Килиманџара (1935), Имати и немати (1937). Искуство из Шпанског грађанског рата преточио је у роман За ким звона звоне (1940), још један роман који је освојио велики број читалаца и још више учврстио репутацију Ернеста Хемингвеја као великог писца. Популарности овог романа допринела је његова филмска верзија са Гари Купером и Ингрид Бергман у улогама Роберта Џордана и Марије. После тога настала је велика пауза ћутања, али интензивног живота и путовања. Године 1950. изашао је роман Преко реке па у шуму, кога је критика прогласила најслабијим делом Ернеста Хемингвеја. То је погодило писца који је 1952. године објавио роман Старац и море и њиме задобио неподељена признања критике, Пулицерову награду за књижевност, а 1954. године и Нобелову награду. Када је осетио да му здравље попушта и онемогућава живот какав је желео да живи, извршио је самоубиство ловачком пушком 1961. године, завршивши као и његов отац 1928. године.

Постхумно је 1964. године објављена мемоарска проза Покретни празник — о животу у Паризу и „изгубљеној генерацији“.

Постоји међународна конференција о животу и делу Ернеста Хемингвеја која је 17. пут одржана 2016. године у Чикагу.

Цитати

  • Човеку треба отприлике 2 године да научи говорити и отприлике 50 година да научи ћутати.”
  • “Кад се људи слажу са мном, увек имам осећај да сам негде погрешио.”
  • Младост имамо да бисмо чинили глупости, а старост да бисмо жалили за тим глупостима.”
  • “Може нас се понижавати, али нас се не може понизити.”
  • “О моралу знам само толико да је морално оно послије чега се добро осјећате, а неморално оно послије чега се осјећате лоше”

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *