Сергеј Јесењин – Биографија

Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; Константиново, 3. октобар 1895Лењинград, 28. децембар 1925), руски песник, припадник књижевног правца имажинизма. Најпознатије песме Јесењина су: Песма о керуши, Исповест мангупа, Молитва за умрле, Писмо мајци, Кафанска Москва и До виђења, друже, до виђења. Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих песника Русије. Због порекла са села, он је себе сматрао „песником села“, и у многим својим делима бавио се животом на селу.

Биографија

Родна кућа Јесењина у селу Константиново, сада музеј Сергеја Јесењина

Рођен је у селу Константиново у Рјазањском региону 3. октобра (21. септембра по старом календару) 1895. у сеоској породици, од оца Александра Никитича Јесењина (1873—1931), и мајке Татјане Фјодоровне Титове (1875—1955). Почео је да пише поезију са девет година. Године 1904. је пошао у Константиновску школу, после чијег завршетка 1909. почиње да студира у црквеној другоразредној учитељској школи (данас музеј С. А. Јесењина) у Спас-Клепикама. По завршетку школе, у јесен 1912. преселио се у Москву и почео да ради прво у месари, а затим као лектор у штампарији. Већ 1913. паралелно с послом похађа студије као „добровољни слушалац“ на Московском градском народном универзитету Шањавског, на историјско-филозофском одсеку. Дружи се интензивно са песницима Суриковског књижевно-музичког кружока.

Песник

Зграда школе, у коју је ишао С. Јесењин у граду Спас-Клепики

У дечијем часопису „Мирок“, 1914. су по први пут објављене песме Јесењина. Године 1915, преселио се у Санкт Петербург, где је упознао песнике Александра Блока, Сергеја Городецког, Николаја Кљујева и Андреја Белог, којима рецитује своје песме. Уз њихову помоћ, Јесењин је изградио своју поетику и постао познат у књижевним круговима.

PESMA O KUJI

Jutros je kuja pri štali,
gde rogoz se zlati pod gredom,
oštenila sedmoro mladih,
riđih štenadi redom.

I jezikom, sve do tmine,
mati ih češljala nežna;
od trbuha njene topline
voda se topila snežna

A uveče, kao i vazda,
kad koke na legala kreću,
tmuran je stigao gazda
i strpao štenad u vreću.

Trčati snegom je stala
sledeć mu tragove hoda
i dugo uz val do vala
hladna se mreškala voda.

A kad se od trcanja vruća
i znojna probi kroz sene,
njoj se mjesec vrh kuća
ko njeno pricini štene.

U plavet je zurila jasnu
i cvilila nasred druma,
a mesec na putu kasnu
sakri se iza huma.

I tiho, kao kad s brega
za bacenim kamenom kreće,
ko zlatne zvezde sred snega
kotrljahu oči se pseće.

У јануару 1916. Јесењин добија позив за Први светски рат и захваљујући залагањима другова, добија звање („с највишег врха“) болничара у Царскосеоском војно-болничком возу бр. 143 Њеног Височанства Царице Александре Фјодоровне. У то време се зближио с групом „Новосеоских песника“ и издао прву збирку („Радуница“ — 1916), која га је учинила веома познатим.

Прва збирка песама С. Јесењина

Заједно с Николајем Кљујевим често наступа, између осталог пред царицом Александром Фјодоровном и њеним ћеркама у Царском Селу.


HALJINA MODRA I PLAVE OČI

Haljina modra i plave oči.
Lagao sam dragoj jedne noći.

Draga pitala:”Mećava vije?
Spremiću postelju, peć se grije.”

Odgovorih dragoj:”Neko sa visine
cvjetovima bijelim pokriva daljine.

Postelju spremi peć se grije,
bez tebe u srcu mećava vije.”

Од 1915—1917 се дружи с песником Леонидом Канегисером, који је касније убио председника Петроградске комисије за ванредне ситуације Мојсеја Урицког.

O PROBUDI ME…

O, probudi me rano sutra,
strpljiva, brižna moja mati!
Poći ću iza humke puta
dragoga gosta dočekati.

Ja vidjeh danas kraj gušćaka
širokih kola trag u lugu.
Vjetar ispod šatre oblaka
vije njegovu zlatnu dugu.

Proći će sutra u ranoj zori,
kaput-mjesec prignut pod granom,
a kobila će da vijori
crvenim repom nad poljanom.

O, probudi me rano, mati,
osvijetli naš sobičak uski.
Govore da ću ja postati
uskoro slavni pjesnik ruski.

Tebe i gosta ću opjevati,
našu peć, krov i pijevca, brava…
Na pjesme će se prolijevati
mlijeko tvojih riđih krava.

1917.

У периоду бављења Јесењина имажинизмом, изашло је неколико збирки песама — „Трерјадница“, „Исповест хулигана“ (оба — 1921), „Песме кавгаџије“ (1923), „Москва кафанска“ (1924), поема „Пугачов“.

Osećam

Osećam, draga, osećam
kosu tvoju što blista,
ali nisam srećan
što odlazim zaista.

Jesenjih se noći sećam
dok senke breza kruže.
Što dan nije bio večan,
a mesec blistao duže.

Još čujem dok patiš:
“Proći će godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svetu.”

I danas lipa cveta
i osećanja gore ko plamen.
Ja sručih toga leta
cvetove na tvoj pramen.

Ne gubi srce, snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati.

Песник је 1921. са својим другом Јаковом Бљумкиним путовао у Средњу Азију, посетио Урал и Оренбург. Од 13. маја до 3. јуна гостовао је у Ташкенту код друга и песника Александра Ширјајевца. Тамо је Јесењин неколико пута наступао пред публиком и рецитовао песме на поетским вечерима. По речима очевидаца, Јесењин је волео да седи у старом граду и слуша узбекистанску поезију и музику. У возу, којим је путовао, он је и живео све време свог боравка у Ташкенту, затим је тим возом путовао у Самарканд, Бухару и Полторацк (данашњи Ашхабад). 3. јуна 1921. Сергеј одлази из Ташкента и 9. јуна 1921. се враћа у Москву. Стицајем околности, већи део живота ћерка песника, Татјана, проживела је у Ташкенту.

Nećemo više

Necemo vise gazit po lobodi,
lutati grmljem, ni traziti trag.
Sa snopom vlasi svojih poput zobi
iz snova mojih nesta lik tvoj drag.

S bojom na kozi jagoda rumenih,
ko rujni suton kad tone za brijeg,
njezna i lijepa ti si bila meni,
nalik na bijeli i blistavi snijeg.

Ociju tvojih zrna uvenula,
zvonko ti ime iscezlo ko poj,
no ipak osta u naboru sala
nevinih ruku medni miris tvoj.

A kad na krovu zora njusku svoju
ko mace mije, dok u vjetru poju,
o tebi krotki donose mi glas.

Da si mi bila san, pjesma i sreca,
cesto mi plava dosaptava noc.
Tko sebi sazda gipki stas i pleca,
taj svijetle tajne otkrio je moc.

Necemo vise gaziti po lobodi,
lutati grmljem, ni traziti trag.
Sa snopom vlasi svojih poput zobi
iz snova mojih nesta lik tvoj drag.

Почетком 1920-их година Јесењин се активно бавио књижевно-издавачком делатношћу, а такође продајом књига у изнајмљеној књижари у Великој Никитској улици, што му је одузимало много времена. Последње године живота је много путовао по земљи. Три пута је посетио Кавказ, неколико пута је био у Лењинграду, седам пута — у Константинову.

ZVEZDE

Zvezdice jasne, zvezdice visoke!
Kakvom ste to tajnom bremenite?
Zvezde što tajite misli duboke,
Kakvom nam snagom dušu plenite?

Zvezdice brojne, zvezdice prečeste!
Šta vas čini lepim, silnim od postanja?
Čime zanosite, o, zvezde nebeske,
Veliku silu gorućega znanja?

I zašto tako, zvezdice, dok sijate,
Mamite k nebu, u prostore široke?
Zašto pogled nežno na dušu nam svijate,
O, zvezde nebeske, zvezdice daleke!

Од 1924. до 1925. је посетио Азербејџан, дао збирку песама на штампање. „Црвени исток“, се штампао у месној штампарији. Постоји верзија о томе, да је управо тамо, у мају 1925. била написана „Посланица јеванђелисту Демјану“.

PODRAŽAVANJE PESMI

Pojila si konja iz dlana u hodu,
A breze su smerno gledale u vodu.

Vrebao sam tajno povezaču štavu,
Uvojcima crnim pokrivenu glavu.

I želeo strasno uz šapat brzaka
Da poljubac otmem sa usne od maka.

Al nestašno ti si, mahnuvši mi rukom,
Nestala uz zveku potkovica trkom.

Nepovratno dani odoše u roju…
Video sam tako i sahranu tvoju.

I uz plač opela, uz pojanja jeku,
Kao da sam čuo potkovica zveku.

Године 1924. Јесењин је решио да напусти имажинизам због несугласица са А. Б. Маријенхофом. Јесењин и Иван Грузинов су објавили отворено писмо о распуштању групе.

NE DOLAZI POD PROZORE MENI

Pod prozor mi vise ne dolazi,
prestala sam davno da te volim.
Zalud travu zelenu ne gazi
i ne placi iako te boli.

Tvoja patnja kao noz me sece,
do lepote moje sto ti stalo?
Sto me mirnu ostaviti neces,
zasto ti je srce uzdrhtalo?

Zalud patis,tvoja biti necu,
ne ljubim te ,nit volim ikoga.
Zalim tvoju izgubljenu srecu,
odlazi mi od prozora moga.

Zaboravi da sam bila tvoja
i da sam te volela bezumno.
Idi,umrla je ljubav moja.
Zasto mucis sebe nerazumno?

У новинама су почели да се појављују веома критички чланци о њему, који су га оптуживали за алкохолизам, вандализам по хотелским собама, свађе и друге антисоцијалне поступке, иако је песник и сам својим понашањем (посебно последњих година живота) понекад давао основ за те критике. Против Јесењина је било подигнуто неколико кривичних пријава због хулиганства; познато је такође и дело “Дело четырёх поэтов“, у вези с кривицом Јесењина и његових другова за антисемитске изјаве.

TI NE VOLIŠ I NE ŽALIŠ MENE

Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća–
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.

Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
“Dobro veče”, tiho ćeš mi reći.
“Dobro veče, miss”, i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema —
tko izgori, taj ne može planut,
tko ljubljaše, taj ljubavi nema.

1925.

Совјетска власт се „бринула“ за његово здравствено стање, па тако у писму Христијана Раковског Феликсу Ђержинском од 25. октобра 1925. Раковски моли „да се спаси живот познатог песника — несумњиво најталентованијег у нашем Савезу“, предлажући: „позовите га к себи, и пошаљите заједно с њим у санаторијум друга, који му не би дозвољавао пијанчење…“.

O glupo srce

O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreca,
tek prosjak se kobi seca…
O, glupo srce, ne tuci!
Meseca zute sare
krosnjama kestena teku.
Lali skrivam u salvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!
Nekad smo prava deca,
i plac i smeh odjednom:
dok neki vecito jeca,
radost je sudjena jednom.
O, glupo srce, ne tuci!
Zivota varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovde, u krilu drage.
Zivota varka ne uspi.
Mozda ce i nas otkriti,
usuda lavinska struja,
na nasu ljubav odvratiti
pesmom ko u slavuja
O, glupo srce, ne tuci.

Крајем новембра 1925. Софија Толстаја се договорила с директором психонеуролошке клинике Московског универзитета, професором Ганушкиним о хоспитализацији песника у његову клинику. О томе је знало само неколико блиских људи. 21. децембра 1925. он напушта клинику, узима са штедне књижице скоро сав новац и за дан одлази у Лењинград, где одседа у соби бр. 5 хотела „Англетер“.

ŠTO SAM? TKO SAM? JA SAM SAMO SANJAR

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.

“Uvijek” i “ljubljena” i “upamtit ću”,
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

У Лењинграду последње дане живота Јесењина обележавају сусрети са Кљујевим, Г. Ф. Устиновим, Иваном Приблудним, В. И. Ерлихом, И. И. Садофјевим, Н. Н. Никитиним и другима.

Приватни живот
Потомци у Србији

Године 1913. се Сергеј упознаје са Аном Романовном Изрјадновом, која је радила као лектор у штампарији „Друштва И. Д. Ситина“, где је Јесењин почео да ради. Неко време су се забављали и почели да живе заједно. Већ 21. децембра 1914. је Ана Изрјаднова родила сина, по имену Јуриј. Он је био најмистичнији, од све Јесењинове деце, а Ана се и после Јесењинове смрти борила по судовима да докаже да је дете његово, што је и доказала. Совјетске власти су Јурија Јесењина су наводно стрељале по лажној кривици 1937. али то није доказано, јер се тада прикривала цела истина о породици Јесењин. Пре десетак година су се појавили докази да праунук Јурија, а чукунунук Сергеја, живи у Србији, јер је Јуриј пребегао за Југославију, када је сазнао да ће бити стрељан.

Бракови и деца

Године 1917. се упознао, а 4. јула исте године и венчао у селу Кирики-Улита са глумицом Зинаидом Рајх, руском глумицом, будућом женом режисера Всеволода Мејерхолда. Венчање Сергеја и Зинаиде се одржало 30. јуна 1917. у цркви Кирика и Јулите, а свадба у згради хотела «Пасаж». Из тог брака се родила ћерка Татјана (1918—1992), новинар и списатељица, и син Константин (1920—1986) — грађевински инжењер, фудбалски статистичар и новинар. Крајем 1919. (или почетком 1920), Јесењин напушта породицу, а у рукама трудне Зинаиде (са сином Константином), остаје једноипогодишња ћерка Татјана. 19. фебруара 1921. песник је поднео захтев за развод брака, у ком се обавезао материјално да их обезбеђује. Касније је Јесењин често посећивао своју децу, коју је усвојио Мејерхолд.

Маријенхоф и Јесењин, лето, 1919. Москва.

Године 1920. живи код своје секретарице Галине Бениславске. Током живота више пута се с њом виђа, а живи код ње, скоро до женидбе са Софијом Толстој 1925.

Са Исидором Данкан, године 1923.

У јесен 1921. у радионици Г. Б. Јакулова, Јесењин се упознаје с америчком плесачицом Исидором Данкан, коју је за 6 месеци и оженио, и био с њом у браку од 1922. до 1923. После свадбе је с њом путовао на турнеје по Европи (Немачка, Француска, Белгија, Италија) и у САД (4 месеца), где се налазио од маја 1922. до августа 1923. Необично је било то да он није говорио стране језике, док је она знала само неколико десетина речи руског. Обично, описујући тај „савез“, аутори наглашавају његову љубавно-скандалну страну, јер су та два уметника, несумњиво, зближили и односе стваралаштва. Брак са Исидором није дуго трајао, тако да се у августу 1923. вратио у Москву.

KAČALOVLJEVOM PSU

Džimi, na sreću pruži šapu ti,
Ne videh takvu šapu od rodjenja.
De, na lunu da lajemo mi
I na vreme tišine i bdenja.
Džimi, na sreću pruži šapu ti.

Mili moj, ne liži, jezik posustaje.
Pojmi sa mnom prostu bar istinu kletu.
Ta ti i ne znaš ovaj život šta je,
Niti šta znači živeti na svetu.

Gospodar je tvoj i mio i znan,
I mnogi mu gosti u pohode dodju,
I uz osmeh svi su oni baš kontan
Da kroz tvoju sjajnu dlaku rukom prodju.

Na svoj način ti si vragolasto lep,
S tako milom, prisnom njuškicom u krug
Ne pitajuć nikog ništa, prosto slep,
Trčiš da se ljubiš, ko pijani drug.

Mili moj Džimice, kroz odaje tvoje
Prošlo je sijaset gostiju od prije.
Al ona međ svima najsetnija što je,
Da slučajno ona dolazila nije?

Doći će, zapamti i s uma ne sklizni
Bez mene, kad upreš u nju pogled živ,
Ti joj nežno ruku mesto mene lizni
Za sve što sam bio i što nisam kriv.

Године 1923. Јесењин се упознаје са глумицом Августом Миклашевском, којој је он посветио седам необично интимних песама из циклуса „Љубав хулигана“. У једном од стихова, шифровано наводи име глумице: „Што ми тако име твоје звони, као августовска свежина (рус. Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)“. У јесен 1976., када је глумици било већ 85 година, у разговору с књижевним научницима, Августа је признала, да је романса с Јесењином била платонска, и да се с њим чак никада није ни пољубила.

PEVAJ, PEVAJ

Pevaj, pevaj! Na kletoj gitari
Prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuh se u dimu i jari,
Moj poslednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne sleću,
Nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
A propast sam našao slucajno.

Nisam znao da ljubav duboka –
Zaraza je, da je kuga… strela.
Prišla je i zaklopljena oka
Banditu je pamet oduzela.

Pevaj, druže, nek se vrate dani
I negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
Preživelo dubre, divni šljam.

Ah, zastani! Neću da je diram.
Ah, zastani! Ne kunem je ja.
Daj mi da ti o sebi zasviram
Na debeloj žici koja sja…

Blista mojih dana kube jasno,
U duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure štipao sam strasno,
Mnoge žene u uglu sam stisko.

Na zemlji je još istina živa,
Opazih je i ja deč’jim okom:
Ližu kučku dok joj se sok sliva
Svi psi redom, na juriš i skokom.

Ljubomoran – zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snade jad?
Naš život je – postelja i ćebe
Naš je život – poljubac i pad.

Pevaj, pevaj! Ruke neka mašu:
Kobni zamah – kobi ce doneti …
Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu …
Nikad, druže, ja necu umreti.

12. маја 1924. Јесењин је добио сина Александра Волпина, после романсе са песникињом и преводиоцем Надеждом Волпин. Касније је Александар постао познати математичар и дисидент.

Сергеј и његова последња супруга Софија Толстој, унука Лава Толстоја

18. септембра 1925. Јесењин се оженио трећи (и последњи) пут — Софијом Андрејевном Толстој (1900—1957), унуком Лава Толстоја, која је тада била шеф библиотеке Савеза писаца. Тај брак му такође није донео среће и ускоро се распао. После смрти песника, Софија је посветила свој живот сакупљању, чувању, опису и припреми за штампу дела Јесењина, оставивши мемоаре о њему.

Смрт

Хотел Англетер

28. децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу „Англетер“. Последња његова песма, била је “До виђења, друже, до виђења” “(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)”. По сведочењу Волфа Ерлиха, папир где је Сергеј написао ову песму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио да у соби нема мастила, и да је морао да пише својом крвљу.

DO VIĐENJA DRUŽE
Do vidjenja druze, dovidjenja!

U zivotu ima mnogo zala

svaki korak prati nova patnja

na ovom svijetu srece nemam ja.

Do vidjenja! Tiho gasnu svijece

pred moj put u mrak i vjecni san.

citav zivot cekah malo srece

al’ u noci ipak ostah sam…

Do vidjenja bez stiska, bez rijeci

cemu bol i vrelih suza zar?

Za nas nije nista novo mrijeti

ni sam zivot nije nova stvar!

Nazad na vrh Ići dole

Посмртна фотографија Јесењина

После комеморације у Савезу песника у Лењинграду, тело Јесењина било је превезено возом у Москву, где је такође био организован опрост са учешћем родбине и пријатеља покојника. Сахрањен је 31. децембра 1925. у Москви на познатом Вагањковском гробљу. Галина Бениславскаја убила се на Јесењиновом гробу годину дана касније.

Намештено самоубиство

На самом почетку, Јесењин је подржавао Октобарску револуцију, међутим, касније се разочарао њеним последицама, што ће и његов живот довести у опасност. Велики број његових дела био је забрањен у Совјетском Савезу, нарочито у време Стаљина.

Сахрана. Слева — друга супруга Јесењина Зинаида Рајх (с подигнутом руком) и Всеволод Мејерхолд, са десне стране — сестра Јекатерина и мајка Татјана Фјодоровна

У периоду од 1970. до 1980, појавиле су се сумње о убиству песника са исценираним самоубиством (за организацију убиства оптужена је власт Совјетског Савеза). Акт на разраду те верзије донео је истражни судија Московског криминалистичког одсека милиције, пуковник у оставци, Едуард Хлисталов. Верзија о убиству Јесењина процурела је у медије, у уметничкој форми је представљена у ТВ серији „Јесењин“ (2005).

Године 1989. под окриљем Института светске књижевности „А. М. Горки“ Руске Академије Наука, сачињена је комисија под руководством совјетског и руског „јесењинолога“ Јурија Прокушева. По њеној молби, спроведен је низ експертиза, које су довеле до закључка, да је „читава верзија о убиству измишљена, како би се укаљала част нашег неприкосновеног Савеза“.

Гроб Сергеја Јесењина 1983.

После распада Совјетског Савеза, 90-их година 20. века, сумња, која је до тада постојала, да је то било заправо убиство по налогу агената званичне власти, ипак се испоставила као истинита. Криминалистичка страживања из 2009. године показала су да је самоубиство младог песника исценирано.

Поезија

Од првих збирки поезије („Радуница“, 1916; „Сеоски часослов“, 1918) иступио је као префињени лирик, мајстор дубоко психологизованог пејзажа, певач сеоске Русије, познавалац народног језика и народне душе. Од 1919—1923. сачињава групу имажиниста. Трагичко доживљавање света и душевна сметеност изражени су у циклусима „Кобыльи корабли“ (1920) и „Кафанска Москва“ (1924) и у поеми „Црни човек“ (1925). У поеми «Балада о двадесетшесторици“ (1924), посвећеној бакинским комесарима, збирци „Рус Совјетска“ (1925) и поеми „Ана Сњегина“ (1925), Јесењин стреми да достигне „комуном приморану Рус“, иако је наставио да се осећа песником „Русије одлазеће“, „златне избе“.

Тематика стваралаштва

Портрет и аутограм Јесењина на паспартуу, 1923

Из писама Јесењина 1911—1913 осликава се сложени живот песника у развитку, његово духовно сазревање. Све то, нашло је одраз у поетском свету његове лирике 1910—1913, када је написао више од 60 песама и поема. Овде су изражени његова љубав према свему живом, према животу, отаџбини. На тај начин, песнику посебно побуђује осећања околна природа („Изаткан на језеру пурпурна светлост зоре…“, „Бреза“, „Пролећно вече“, „Ноћ“, „Излазак сунца“, „Пева зима — јауче…“, „Звезде“, „Тамна мала ноћ, не да да се спије…“ и др.).

ANA SNJEGINA
1
— Selo je, dakle, naše — Radovo,
kuća, otprilike, dvesta.
Svakom, ko mu se pogledom radovo,
prijatna su naša mesta.
Bogati smo šumom i vodom,
imamo — pašnjaka, njiva.
Svu okolinu, pod svodom,
topola sama pokriva.
Od važnosti nam — niko nije bolovo,
pa, ipak, srećni smo bezumno.
Kuće nam pokriva pleh i olovo,
svak ima baštu i gumno.
Svak ima kapke šarene, ko jaja,
o praznicima — meso i kvas.
Nije zalud nekad pisar-policaja
voleo da malo posedi u nas.
Plaćasmo uredno zaduženja mnoga,
ali nadzornik, naduvena nosa,
uzimao je i preko toga
po mericu brašna i prosa.
A da bi izbegli napast: tu čast
i višak davasmo bez srca ledna.
Jer, naposletku, vlast je vlast,
a mi smo samo stoka jedna.
Al’ ljudi su — sve grešne duše.
U mnogih oči su oštre — ko strele.
Seljaci susednog sela Krjuše
gledali su nas, ko vrane bele.
Življahu teško u veku dugom —
u selu ih je, više od pola,
oralo skupa jednim plugom
i s dva iznemogla vola.
Zar možeš tu da čekaš nešto —
tek kol'ko da se živet ume.
Oni su sekli i vrlo vešto
krali drva iz naše šume.
Jedanput smo ih zatekli tako …
Drž za sekire i mi, i oni.
Ježili smo se podjednako:
čuo se čelik kako zvoni.
U tuči samrt nikog ne žali.
U opštoj gužvi, neko od grubi’
iz društva njinog tako raspali,
da nadzornika na mestu ubi.
Na glupom zboru našem bez sloge,
proširismo stvar, svedosmo zbir,
presudismo — okove na noge
i desetoricu — u Sibir.
Od tada u nas nastade pako.
Spade sa sreće dizgin mesni.
Već tri godine u nas kako
čas požar ili pomor besni.
***
Takve je tužne vesti čito
i pevao mi vozar uz put.
U krajeve radovske tad sam hito
da se odmorim koji minut.
Dušu mi pojede taj rat nago.
Za tuđ račun — nisam se stišo —
već sam pucao u telo drago
i grudima na brata išo.
Shvatih da sam — igračka svima,
sve sam gazda van fronta, tamo,
i rekav zbogom — topovima,
reših da stihom ratujem samo.
Prelomih pušku, kao na panju,
kupih “bukvicu” u jednom mestu,
eto, ja sam u takvom stanju,
dočekao — “sedamnaestu”.
A sloboda grunu, ko klada.
U roze dimu smrdljivom celom,
u zemlji je vladao tada
Kerenski na konju belom.
Rat “do kraja!” “Pobednik biti!”
I istu raju, kao pre,
pokvarenjaci i paraziti
terali su na front da mre.
Ali ja im se nisam dao …
Uz kanonadu smrti i krvi,
ja sam za drugu hrabrost znao —
bio sam u zemlji dezerter prvi.

Од првих, пак, стихова, поезију Јесењина чине теме завичаја и револуције. Од јануара 1914. песме Јесењина се појављују у штампи („Бреза“, „Ковач“ и др). Пооетски свет постаје сложенији, а значајно место у њему почињу да заузимају библијски обрасци и хришћански мотиви.

PESNIK

Bled je. Smišlja svoj strašni put.
U duši lebde priviđenja.
Zamahom kobi smrskana grud,
Obrazi usahli od bdenja.

Na čelu bore ispaštanja,
Kosa mu se pramenjem linja.
No čar njegovih maštanja
U jasnim slikama tinja.

Sedi u tamnom potkrovlju,
Plamičci sveće tamu more.
Pero veze sebi na volju,
Vodi s njim tajne razgovore.

On piše pesmu, svoju muku,
Dira srcem prošlosti zublju…
A tu buku, svog srca buku,
Odneće već sutra za rublju.

На почетку 1916. излази из штампе прва књига Јесењина „Радуница“. У називу, садржини већег дела песама (1910—1915) и у њиховом одабиру види се зависност Јесењина од расположења и укуса публике.

POSLEDNJU LUDOST TRAŽI MOJA GLAVA

Poslednju ludost traži moja glava!
Prste u usta – i fijuk vreli!
Zauvek minu glupava slava,
Šarlatan bejah i razvratnik smeli!

Kakav smešan gubitak, ja vidim!
Mnogo smešnog život nama piše.
Što u boga verovah se stidim,
Gorko mi je što ne mogu više.

Divni dani, divni zlatni vale!
Spališe prošlost svagdanje drače.
Bejah razvratnik, pravih skandale,
Samo da bih izgoreo jače.

Pesnik mora da ljubavlju vrelom
Ljubi svakog dok je i sam vreo.
Crnu žabu sa ružicom belom
Na zemlji ja sam da privenčam hteo.

I sve lepo odavno se sruši,
Rujni dani sve su mi odneli.
Gde se brazde pružiše po duši –
Anđeli su tu da žive hteli.

Evo, talog što mi srce muti,
Grede tiho u kraj tuđi, strani.
Ipak hoću u zadnoj minuti
Da zamolim te moj druže neznani –

Za greh svaki, prokleti i vraški,
Za neveru – ako reči smem,
Spustite me, u ruskoj rubaški,
Pod ikonu, brale, da umrem.

Стваралаштво Јесењина 1914—1917. постаје сложено и противуречно („Микола“, „Јегориј“, „Рус“, „Марфа Посадница“, „Брк“, „Исус-младенац“, „Плаветнило“ и др. песме). У тим делима је представљена његова поетска концепција света и човека. Основа Јесењинове песничке инспирације је „изба“ (Сеоска дрвена кућа), са свим њеним атрибутима. У књизи „Кључеви Марије“ (1918), песник пише: „Изба простољудна — то је симбол схватања и односа према свету, које су разрадили још пре њега његови преци, који су далеки свет потчинили себи упоређивањем ствари њихових огњишта“. Избе, окружене двориштима, ограђене плотом од прућа и „повезане“ једна с другом путем или стазом, образују село. А село, ограничено околицом (оградом од прућа), заправо и јесте Јесењинова Русија, која је одсечена од великог света шумама и мочварама.

Касније је он говорио: „Замолио бих читаоце да се односе према свим мојим Исусима, Божјим мајкама и Миколама, као према нечему бајковитом у поезији“. Херој лирике се моли „земљи која се дими“, „на пурпурној зори“, и поклања се отаџбини: „Моја лирика, — говорио је касније Јесењин, — живи једном великом љубављу, љубављу према отаџбини. Осећање завичаја — основно је у мом стваралаштву“.

ISPOVIJEST MANGUPA

Ne može sav svijet
pjevati, ni da jabukom
do tuđih nogu pada.

Ovo je najveća ispovijest
jednog mangupa do sada.

Ja se namjerno i raščupan i nesan,
glave nalik petrolejskoj lampi, smucam.
Ja volim da kroz ogoljelu jesen
vaših mračnih duša zasvjetlucam.
Ja volim kada na mene se sruči
ko žestoka kiša kamen poruge.
Ja samo čvršće stisnem u toj tuči
mjehur kose, poput prsle čvoruge.

I tada mi se u živ spomen vrati
šibljikav prud i sipljiv šumor jova,
i da negdje žive otac moj i mati,
kojima sada nije do mojih stihova;
a kojima sam drag ko krv i raž u polju
ko proljetni dažd pod kojim livade zelene.
I vilama bi pošli na vas , da vas kolju
za svaku ružnu riječ i povik protiv mene.

O jadni, jadni seljaci!
Zacijelo poružnjeste, patite
u strahu od boga i pokislih usijeva.
O, kad biste mogli shvatiti
da je vaš sin najbolji
pjesnik u Rusiji!
Zar niste nad njim zebli kad je bosim
nožicama gackao kroz kal jesenjih mlaka?
A sad cilindar nosi,
i cipele od laka.

Al u njemu plamsa stara narav
seoskog vragolana i lole.
On se svakoj kravi s cimera mesara
izdaleka klanja da ga leđa bole.
I kad na trgu kočijaše spazi
te se sjeti smrada gnoja s rodne oranice,
on je pripravan pomesti svakoj razi
rep ko šlep vjenčanice.

Ja volim zavičaj.
Ja tako volim zavičaj!
I mada mu tuga rđom vrba soči,
drage su mi blatne svinjske njuške
i zvonka kreka žaba u gluhoj noći.
Od sjećanja na mladost tiha bol me muči
i travanjski sumrak sanjam, svjež i snen.

Vidim gdje pred vatrom zore čuči,
željan da se ugrije, naš klen.
O, kako sam često krao jaja vranja
verući se uza nj, do gnijezda gore!
Je li i sad isti, pun zelena granja,
Je li i sad svježe snažne kore?

A ti, moj dragi,
vjerni šarove?
Od starosti i sipljiv i slijep,
ne nalaziš njuhom ni vrata ni torove
pa dvorištem lunjaš, podvinuvši rep.
O, i sad me nestašluk naš veseli,
kad sam znao majci čitav hljeb ukrasti,
da bismo ga naizmjence jeli,
bez uzajamna gađenja, u slasti.

Isti sam kao prije.
U srcu sam isti kao prije.
Na licu cvatu oči ko različak u raži.
Dok zlatnom steljom stiha zemlju krijem,
još bih nešto nježno htio da vam kažem.

Laku noć!
Svima laku noć!
Utihnu u travi mraka kosa zore…..
Volio bih danas, kad se veče stiša,
s prozora i mjesec da….
Sjaju plavi, sjaju tako plavi!
U tom plavetnilu tko da mrijeti žali.
Pa što, ako cinikom se pravim
vješajuć o zadak fenjer mali?
Pegazu moj stari, dobri, isluženi,
treba li to meni tvoj lagašan kas?
ja sam došao ko majstor nesmiljeni
da štakore pjesmom slavim, a ne nas.
Moja tikva kosom vedro
šiknu kao rujan vinom.

Želim biti žutim jedrom
U zemlju koju plovimo.

У поетском свету Јесењина пре револуције, Русија је многолика: „замишљена и нежна“, смирена и бунтовна, ништавна и весела. У песми „Ниси ти у мог бога веровала…“ (1916), песник зове Русију — „принцезу поспану“, која се налази „на магловитом брду“, ка „веселој вери“, којој је сада привржен он сам. У песми „тучи с ожереба…“ (1916) песник буквално предсказује револуцију — „преображење“ Русије кроз „муке и крст“, и грађански рат.

Odlomak

Kada s drugim budes jedne noci,
U ljubavi stojeci na cesti,
Mozda i ja onuda cu proci,
I ponovo mi cemo se sresti.

Okrenuvsi drugom blize pleci
Ti ces glavom klimnuti mi lako,
“Dobro vece” tiho ces mi reci,
“Dobro vece, miss” i ja cu tako.

I nista nam srca nece ganut,
Duse bice smirene posvema,
Ko izgori taj ne moze planut
Ko ljubljase taj ljubavi nema.

И на земљи и на небу, он супротставља само добре и зле, „чисте“ и „нечисте“. Заједно с Богом и његовим слугама, небесним и земаљским, код Јесењина од 1914—1918. делује могућа „нечистоћа“: шумска, водена и домаћа. Зла судбина, како је мислио песник, дотакла се и његове отаџбине, и положила свој печат на њен облик:

Али и у те, предреволуционарне године, песник је веровао у то, да ће зачарани круг бити разорен. Веровао је, јер је сматрао све „уском родбином“: значи, треба да наступи такво време, када ће сви људи постати „браћа“.

Ko je ljubio taj ne ljubi vise

Ti me ne volis i ne zelis, zar
lep nisam nimalo, mala?
Ne gledajuci, od strasti uz zar
na rame mi je tvoja ruka pala.

Sa kezenjem, mlada, osecajnim
ja s tobom nisam ni nezan ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prosli kao sanke, mila,
ne dodirnuvsi tvoj oganj u snima,
na kolenima mnogima si bila,
a sada, evo, sedis na mojima.

Neka ti oci trepavica rubi,
neka ti u misli dodje drugi neko.
Ta i ja te bas jako ne ljubim
tonuc u nesto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom ocajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao sto smo se susreli slucajno
rastacemo se uz smesak nas dvoje.

Svojim putem otici ces u smiraj
da prokockas dane i plac novi.
neljubljene samo ti ne diraj,
negorene nikako ne zovi.

U corsokaku s drugim ces se naci,
o ljubavi brbljajuc bez svesti.
Tad cu mozda u setnju izaci
i sa tobom ponova se sresti.

Blize pleca okrenuvsi drugom
i malo se pognuv ne misleci.
-Dobro vece!, reci ces mi s tugom.
-Dobro vece, i ja cu reci.

I nista nece dusu da zanjise.
Nit u drhtanje moze da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi vise.
Izgorelog niko ne zapali.

Познате песме
  • Бреза (1913)
  • Јесен (1914)
  • Песма о керуши (1915)
  • Мангуп (1919)
  • Исповест мангупа (1920)
  • Ја сам последњи песник села (1920)
  • Молитва за умрле (1920)
  • Не жалим, не зовем, не плачем (1921)
  • Пугачов (1921)
  • Писмо мајци (1924)
  • Кафанска Москва (1924)
  • Ко сам, шта сам? (1925)
  • Ана Сњегина (1925)
  • Снежно поље (1925)
  • Црни човек (1925)
  • Качаловљевом псу (1925)
  • До виђења, друже, до виђења (1925)
  • Ти ме не волиш (1925)
Публикације
За живота

1916:

  • С. А. Јесењин, Радуница. — Петроград: Издавач М. В. Аверјанов

1918:

  • С. А. Јесењин, Исус-младенац. — Петроград
  • С. А. Јесењин, Плаветнило. — Москва
  • С. А. Јесењин, Радуница. — друго издање — Москва
  • С. А. Јесењин, Сеоски часослов. — Москва
  • С. А. Јесењин, Преображење. — Москва

1920:

  • С. А. Јесењин, Плаветнило. — друго издање — Москва
  • С. А. Јесењин, Кључеви Марије. — Москва
  • С. А. Јесењин, Русејањ. – Москва: Аљциона
  • С. А. Јесењин, Трерјадница. – Москва: Злак
  • С. А. Јесењин, Триптих. Поеме. — Берлин: Скифы
  • С. А. Јесењин, Россия и Инония. — Берлин: Скифы

1921:

  • С. А. Јесењин, Исповест хулигана. — Москва
  • С. А. Јесењин, Ражани коњи. – Москва: Аљциона
  • С. А. Јесењин, Преображење. — друго издање — Москва: Имажинисти
  • С. А. Јесењин, Трерјадница. — друго издање — Москва: Имажинисти
  • С. А. Јесењин, Радуница. — 3-е изд. — Москва: Имажинисти
  • С. А. Јесењин, Пугачов. — Москва: Имажинисти

1922:

  • С. А. Јесењин, Аутобиографија // Савремено обозрение: Часопис новог типа (Књижевност — уметност — живот). — Петроград: Издавач «Ars». (Прва публикација аутобиографије Сергеја Јесењина у Русији за живота).
  • С. А. Јесењин, Пугачов. — друго издање — Петроград: Ељзевир
  • С. А. Јесењин, Пугачов. — треће издање — Берлин: Руско универзално издаваштво
  • С. А. Јесењин, Изабрана дела. — Москва: Госиздат
  • С. А. Јесењин, Сабране песме и поеме. – Москва — Том 1. — Берлин
  • S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (превод на француски: Франц Еленс и Марија Милославска)

1923:

  • С. А. Јесењин, Песме кавгаџије. — Берлин: Издавач И. Т. Благов.

1924:

  • С. А. Јесењин, Кафанска Москва. — Л., 1924. — 44 с.
  • С. А. Јесењин, Песме (1920-24). — Москва: Круг
  • С. А. Јесењин, Русија совјетска. — Баку: Бакински радник

1925:

  • С. А. Јесењин, Земља совјетска. — Тифлис: Совјетски Кавказ
  • С. А. Јесењин, Песма о великом походу. — Москва: Госиздат
  • С. А. Јесењин, О Русији и револуцији. — Москва: Современная Россия
  • С. А. Јесењин, Брезин циц. — Москва: Госиздат, 1925. — 100 с.
  • С. А. Јесењин, Изабране песме. — Москва: Огонек, 1925. — 44 с.
  • С. А. Јесењин, Персидски мотиви. — Москва: Современная Россия
Међународне
  • С. А. Јесењин, Ана Сњегина. Поема / Издање на 12 језика (руски, енглески, српски, бугарски, мађарски, италијански, немачки, румунски, словеначки, словачки, хрватски, чешки). — Москва: Центар књиге ВГБИЛ, М. И. Рудомино, 2010
Други о песнику
  • Н. Виноградска, Како је живео Јесењин. — Л.: Огонек, 1926. — 36 с.
  • Н. Бухарин, Зле забелешке. — Москва, ГИЗ, 1927. — 20 с.
  • А. Маријенхоф, Роман без лажи. – Л.: 1928.
  • В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 1. (1895—1920). — Москва: Сов. Россия, 1969.
  • В. Белоусов, Сергеј Јесењин. Књижевна хроника. Том 2. (1921—1925). — Москва: Сов. Россия, 1970.
  • Јесењин и савременост. Зборник. — Москва: Современник, 1975. — 406 с.
  • П. Епифанов Двобој при месечевој светлости. Још једном о духовном свету поезије Сергеја Јесењина // Крила голубова : Алманах. — 2007. — № 1. — С. 50—79.
  • О. Лекманов, М. Свердлов, Сергеј Јесењин: Биографија. — Москва: Астрељ, Corpus. 2011. ISBN 978-5-271-34953-9.
  • А. М. Марченко, Јесењин: Пут и беспуће. — Москва: Астрељ, 2012.
  • Сергеј Александрович Јесењин / Саставио С. Куњајев. Москва: Русскiй Мiръ, Жизнь и мысль, — 736 с., ил. — (Русскiй Мiръ в лицах). — 5000 экз. 2013. ISBN 978-5-8455-0136-3.
ТВ остварења
Година Земља Назив Режисер Сергеј Јесењин
1968.  Уједињено Краљевство
 Француска
«Исидора» (филм) Карел Рајш Звонимир Чрнко
1969.  СССР «Ана Сњегина» (филм-опера) Виктор Серков Виталиј Безруков
1971.  СССР «Певај песму, песниче» Сергеј Урусевски Сергеј Никоненко
2004.  Русија «Златна глава на губилишту» Семјон Рјабиков Дмитриј Муљар
2005.  Русија «Јесењин» ТВ серија» Игор Зајцев Сергеј Безруков
2007.  Русија «Јаруга» Марина Разбежкина Сергеј Уманов
Сећање

Московски државни музеј Сергеја Јесењина

  • Државни музеј-споменик културе С. А. Јесењина у селу Константиново
  • Московски државни музеј Сергеја Јесењина
  • Музеј Јесењина у Спас-Клепикама
  • Парк Јесењина у Невском рајону Санкт Петербурга.
  • Народни музеј С. А. Јесењина у Вороњежу (отворен 3. октобра 2011. г.)
  • Рјазањски државни универзитет С. А. Јесењина
  • Међународна књижевна награда Сергеја Јесењина «О Русијо, махни крилима…», коју је основао Савез писаца Русије и Национални Фонд развоја културе и туризма.
  • Експрес Москва — Рјазањ «Сергеј Јесењин»
  • Дом-музеј Сергеја Јесењина и улица граду Мардакан (Баку, Азербејџан)
  • Дом-музеј Сергеја Јесењина у граду Ташкент (улица Кари-Нијазова, 20, станица «Дархан»)

У 2013-ој години, име Јесењина носи 610 тргова и улица у градовима и селима Русије

Занимљивости

Позната југословенска рок група Болеро, снимила је песму где спомиње овог руског песника под називом — «О Јесењину».

Споменици

Споменици песнику постоје у многим градовима Русије, али и света. Међу познатијима су споменик у Белгороду (у улици С. Јесењина), 2 споменика на Тверском булевару и Булевару Јесењина у Москви, у Рјазању на кремљовској обали, у селу Константиново, у Вороњежу, Краснодару, Ташкенту, и Черкеску, као и два у Тавричком врту и Јесењиновој улици у Санкт Петербургу. Затим спомен-плоча у Ростову на Дону, и бисте на Авенији Фридриха Енгелса у граду Иванову и у градовима Спас-Клепике и Орјол

У филателији

 

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *