Louis Aragon – Biografija

Louis Aragon (3. oktobar, 189724. decembar, 1982), francuski istoričar, pisac i pjesnik, član akademije nauka.

Aragon se rodio u Neuilly sur Seine (grad blizu Pariza) i umro je u Parizu.

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove reci u cutanje
Kao kamen dugo glacan izmedu dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim padom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susrecuci do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I nespecavanje nikakve daleke vode rada užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dostici i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam culio uvo
Ništa cak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noc je sve brža
Ništa do samo zahuktali teret
Neprimetna pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena
Vec možda ili ne Ne još ne ljubav
Ništa do samo nepodnošljivo odlaganje bez mere
Smrvljavaju sigurnom užasno podmetnutom
Kamen ili srce stvar savršena
Jedna stvar dovršena a živa ipak
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame polece ko ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi
Na kraju krajeva koji se zamara od svega
I završava time da bude samo grob
Cuj cuj Izgleda d apreko ograde bunarske
Nece preci krik udar ili lom
Vec nejasno i uzvitlano neodredeno zastrašeno
Svetlucanje bledih i cistih dubina
Slicno prividenjima u detinjskim pricama
Boja nas samih možda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve što još može biti
Došlo da nade objašnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je ušao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina
Sad znam zašto sam roden na ovom svetu
Pricace se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija
U stvari sve je to samo lepršava varka
Venac od šarene hartije za jedno vece u siromašnoj kuci
Sad znam zašto sam roden
I kamen silazi dalje izmedu nebuloza
Šta li jegore šta li je dole u tome donjem nebu
Sve što sam kazao sve što sam ucinio sve što sam izgledao da sam
Lišce lišce koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki covek ima sudbinu varnice Svaki covek je samo
Videni cvet a šta sam više nego svaki covek
Moja gordost je da sam voleo
Ništa drugo
A kamen se zariva bez kraja u prašinu u prašinu planete
U suštini sam samo malo vina prosutog a vino
Svedoci o pijanstvu u rano bledo jutro
Ništa drugo
Roden sam bio za te reci koje rekoh
Ljubavi moja

Bio pristalica dadaizma od 1919 do 1924, postao osnivač pokreta Nadrealizma 1924 zajedno sa André Bretonom i Philippe Soupaultom. Aragon se pridružio Komunističkoj Partiji Francuske zajedno s još nekoliko nadrealista. Ostaće njen član do kraja života, pri tom pišući nekoliko političkih poema uključujući i jednu posvećenu Maurice Thorez, ali bio je jako velik kritičar SSSR-a, naročito tokom 1950-ih.

Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.

1939. godine je oženio Elsu Triolet (rođena 1896), snahu ruskog pjesnika Vladimira Majakovskog.


Otpadnik sam sviju crkava
Jer tebe pretpostavljam svemu za što vredi živeti i mreti
Tebi prinosim tamjan svetih mesta i pesmu foruma
Pogledaj moja krvava kolena od molitvanja pred tobom
I moje iskapane oci za sve jedikovke koje nisu sa tvojih usana
Ne razumem milione mrtvih kad tebe cujem da jeciš
Na tvojim nogama osecam tlo od šljunka sa puteva
Na tvojim izgrebanim rukama vrzinu trnja
Svi nošeni tereti muce tvoja ramena
Sva nesreca sveta stala je u jodnoj tvojoj suzi
Nikada nisam patio pre tebe
Životinja koja je ranom vapila
Pa kako možete da uporedujete sa životinjskim bolom
Tu vitrinu u hiljadu stakala
Na kojoj se svakoga dana dogada
Po jedno razapinjanje na krst
Ti si me naucila azbuci bola
Sad znam da citam jecaje Svi su oni sacinjeni od tvog imena
Samo od tvog imena tvog slomljnog imena tvog imena od ruže obezlišene
Tvog imena vrta svih Strasnih nedelja
Tvog imena zbog koga bih išao u pakao da ga napišem pred licem sveta
Kao ona tajanstvena slova na tablici iznad Hrista
Tvog imena krika moga mesa i nezarasle rane moje duše
Tvog imena za koje bih spalio sve knjige
Tvog imena svekolike nauke na ivici ljudske pustinje
Tvog imena koje je za mene istorija vekova
Pesma nad pesmama
Caša vode robijaša u okovima
I sve su reci samo bodljikava žica pred vratima nekog prokletog grada
Kad tvoje ime peva na mojim ispucanim usanama
Samo tvoje ime i neka mi odseku jezik
Ali tvoje je ime
Sva muzika u trenutku smrti
Nazad na vrh Ići dole

Tokom njemačke okupacije u Francuskoj tokom Drugog svjetskog rata pisao je za tajni list Les Éditions de Minuit.


Ti si me gledala svojim ocima cak do opustelih horizonata
Svojim ocima ispranim uspomenama
Gledala si me svojim ocima cistog zaborava
Gledala si me preko ramena secanja
Preko bludecih refrena
Preko uvelih ruža
Preko ismevane srece
Preko zaboravljenih dana
Gledala si me svojim ocima plavog zaborava
Ti se ne secaš više nicega što je bilo
O mnogo voljena
Ni ljudi ni pejzaža
Sve je nestalo u tebi kao u rukavici dima
Ti stojiš postojano
I prvi put prelaziš preko neba
Svojim ocima od lave i tromosti
Svet je pred tobom kao što si ga zamišljala pod svojim ocnim kapcima
I kao da je pocinjao sa tobom pred tobom
Vecno mlad od tvog spokojnog pogleda
A ja sam ljubomoran na njega zbog zbog njegove lepote
Sa mojim sirotim požutelim fotosima od kojih ti okreceš glavu
Da bi videla nova prostranstva
Obecao sam ti i necu više govoriti o prošlosti
Sve odlazi danas za tvojim stopama
Jedino što mi ostaje od života to je neki nabor tvoje haljine
A ništa još nije ni bilo Tek sad te nalazim
O ljubavi moja ja verujem samo u tebe

Važnija Aragonova poema je “Crveni Poster,” u kojoj je počastio strance koji su poginuli oslobađajući Francusku. To je učinio odgovarajući nacističkoj propagandnoj kampanji zvanoj Crveni Poster, koja je trebala da ubijedi francuski narod i javnost da je pokret otpora fašizmu u Francuskoj bio sastavljen od stranaca, uglavnom Jevreja, koji su služili interesima Britanije i Sovjetskog Saveza.

Evo trideset leta kako pratim senku za tvojim nogama
Verno sam crno pseto koje se vrti oko tvojih peta
Sakriva se u podne za tvoje uspravno telo
I izlazi da igra sa kosim suncem po poljima
Svetlosnom žicom iz lampe odeva te i raste ukoliko su niske
Kako ti voliš da citaš vecerom u odaji prema svome raspoloženju
Samo tada uzdižem se do plafona
I gubim se u ponavljanju tvoje ruke koja okrece strane
Evo trideset godina kako je moja misao senka tvoje misli
Uzalud sam govorio i ponavljao veruje se
Ne znam kakvoj cudnoj otmenosti sa moje strane
Sve što je crno nije senka govore mi
Uzima se i ostavlja od onog što sam govorio
I da mi dozvole da te volim oni su podmetnuli
Stvarnost tela jednu statuu
Simbol ukrašen kamenom Otadžbinu
A kada stavljaju nož za secenje hartije
U nešno pazuho mojih knjiga
Ne shvataju ni najmanje zašto ja vicem
Oni ne vide da ja krvarim tvojom krvlju
I pitam se šta li za njih moje pevanje znaci
Ako za svaku rec koja se lomi u mom glasu
Oni ne znaju da je to harmonija tvoga grla
Ako ne vide oko moga duha tvoje ruke
Bar jednom cu ovde da govorim iz svoje duše
Covek je izgubljena igra karata
Crveno i crno kraljevih slugu i kraljica
Ali izmedu letecih boja ima vazduha a i prsti su tu koji bacaju
Telo moje sacinjeno je od dve nepoznate koje nisam birao
I vidim sa užasom da se pojavljuju na mojim rukama bakarne pene godina
Koje ce obeležiti ruke mog oca o kome necu pricati ništa
Og koga nemam ništa drugo do nacin kako da obaram glavu
Zato što nije cuo dobro na desno uvo i evo gde i ja takode
Od svoje majke imam oblik ušiju
I nacin rastanja kose
Ali duša u svemu tome ali duša
Beše to jedna duša neugladena smucana još bezoblicna
Duša slepa koja cuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša iskrsla niko na zna odakle
Iz nekog pretka u nesreci vremena
Iz nekog ujaka besmislenog i ludog koji nije živeo
Ili samo iz one strašne sramote moje majke kada sam došao na svet
Jedva duša tek nagoveštaj duše rdavo uoblicena cekinjava duša
Kakva se gubi bez žaljenja na bojnom polju ili sudarima na železnicama
Jedna sirota duša koja nije znala šta da cini sa samom sobom
Nošena strujom današnjeg vremena
Nikako ne od vrste Hamleta jedva kosa Ofelije
Bosa u moru bez pisma u njoj
Loptica na japanskom bilijaru koju dokoni gost preganja u nekoj kafanici
I ti padac u ‘nulu’ ili ‘stotinu’
Što je u stvari jedno isto
Duša u garderobi gde pijani gost ne može više da nade svoju numeru
Duša za jedno vece karnevala a sutra ce se baciti maska
Duša rasparena sa kojom se ne može izaci medu svet
I teška da nosi otrov i mora neprestano da se zaustavlja
Nikada nisam razumeo zadto si povela brigu o mojoj duši
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja
Ali šta kaže onaj koji prvi put vidi radanje drugog
Cudom hirurgije
Šta je rekla moja duša kada si je ti izvadila iz njene košuljice
Kad sam ja saznao u tvojim rukama da sam ljudsko bice
Kad sam presta da se pretvaram i da se ismevam što sam postao takav na dodir tvoje ruke
Uzmite te knjige moje duše otvorite ih svuda gde bilo
Slomite ih da bi im bolje razumeli
Miris i tajnu
Pokidajte grubim prstima strane
Izgužvajte ih iscepajte ih
I iz svih cete zadržati samo jedno
Jedan jedini šapat jedan jedini pripev
Jedan pogled koji ništa ne sputava
Jedno dugo hvala koje se promrljava
Tu srecu kao neku dolinu
Dete – Boga moje obožavanje
Beskrajno Ave u molitvama
Moju beskonacnu nesanicu
Moje cvetanje moje prosijavanje
O svesti moja o ludosti moja
Moj mesecu maju melodijo moja
Moj raju moj požaru
Moja vasiono Elza živote moj
Nazad na vrh Ići dole

Nakon smrti svoje žene 16. juna, 1970, Aragon je otkrio svoju biseksualnost i pojavljivao se naj gay paradama ponosa u ružičastim kolima.

Sta ja tu mogu
Bilo je tih ljudi u tvome zivotu
A ruka koja ih je kao muva oterala
Verovatno nije mogla da postedi i mene
Obecao sam
Proslost ostace u dnu usta
Kao bombona koja treba da se topi lagano
Obecao sam
O proslosti ni rec vise
Ali da li se mora govoriti o zivotinji koja te nagriza u snu
A zato sto te nagriza cujes li njen kljun kako udara po mome srcu
Da li je potrebno govoriti o ljudima koji su u tvojim snovima
Da bi bili tu da mene nagrizaju u tvome zivotu
Ti ljudi iz tvojih snova ti stranci
Oterao sam od sebe sve sto nije tvoj dah tvoj odisak
Izdao sam nebo od pre tebe prolece od pre tebe svoju radost i svoje muke
Izdao sam za tebe sve sto je bilo zanos vetar zena
Postao sam za tebe pravo cudoviste neverstva
Napustio sam svoju proslost kao sto se menja vera
Ti mozes potpuno mirno da jedes za tim stolom
Nema ni traga ni od case ni od vina
Gledaj kako sam ispraznjen zaboravom
Ja nista vise ne znam o sebi
Moj pakao je tvoj pakao
Nema obelezja na meni da smo stigmati
Tvoje patnje
Noz me je zarezao duboko
Ja sam uboden
Onamo gde si ti patila
Sve moje secanje je samo zlo koje ti jedino osecas
Sve moje secanje od tebe jedine krvavi
Ono je izubijano na tvojim kolenima
Tamo je sva moja rana i njeni zarezi
Kamicak svaki u tvojoj cipeli
Siroto tvoje rame slomljeno
Oci tvoje odjednom olovom iskrenute na putanju noci
Veceras razapet na krst u hiljadu devetsto trideset osme
I vise nego u tvoje telo noz usao u tvoju dusu
Krivdom koju ti nekaznjeni dzelati ucinise recima
I sto jos koji put cine a ja ih ne mogu spreciti
Jedna recenica dobacena ti je u prolazu
Tebi pismo na posti baceno
I to lako ubistvo preko telefona
O ljubavi moja u kojoj sam ja bez odbrane
O za jednu sitnicu moja je ljubav tako brzo ranjena
Kao neko detinjstvo
To se dogadja i to ostavlja
Dugu brazdu duz mojih ruku
Dugu brazdu duz mojih nerava
I ukus za ubistvo pojavljuje se u mojim ustima
Samo zbog jedne naopake reci
Ne prelazim ni preko cega sto te je dodirnulo
Tesko vama ako zbog vas place
Misao za ubistvo osvaja me naglo
Za ono sto drugi tebi cine
Osvaja moj stomak moje grlo moje ruke
Kao tajfun
Moje besnilo i moju vatru krv moju
Kao talasi su bili
Drugi ljudi ljubavi moja snena
Nisu te voleli do noza i rana
Do prskanja ocnih mrena
Do gubljena svesti za svetlost dana
Da tako je to i vise reci necu
Zadrzacu taj gnev iza svojih zuba
Zvakacu proslost ko svoju svirepu srecu
Tu gorcinu i taj bes iza usnenog ruba
Bledog i crvenog kad tako mi je dano
Ko bombonu sto treba da se istopi lagano

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *