Fest, osamdesete i devedesete: Sanjati otvorenih očiju

Nakon blistavog početka 1970-ih godina i zauzimanja čuvene pozicije između Istoka i Zapada, čije je tada prednosti osećala i čitava zemlja kojoj je pripadao, Fest početkom 1980-ih tu poziciju polako ali sigurno gubi.

Štaviše, kriza koja zahvata tadašnje socijalističko društvo nagoveštavajući promenu sistema odraziće se, naravno, i na sam festival, koji prestaje da bude to uzbudljivo mesto na putu Zapada ka Istoku, pre svega za film i to onaj koji stiže iz holivudskih studija, ali i popularnu kulturu uopšte. Takođe, pojava novih tehnologija – videa, novi je problem i izazov za prikazivanje filmova u bioskopskim dvoranama, čak i u tako velelepnoj poput Sava centra, koje definitivno postaje glavno mesto zbivanja festivala. U 1990-im, trećoj Festovoj deceniji, stvari postaju još gore. Ne samo da nastupa promena sistema – političkog i ekonomskog, već se u krvavom sukobu raspada zemlja u kojoj je festival nastao, sve to vodi u još dublju krizu, sankcije koje će na dve godine čak zaustaviti Fest jer se legalnim putem nije moglo doći do filmova, a onda će se festival u godinama velikih građanskih protesta u jednom trenutku i sam prekinuti zbog demonstracija koje su trajale i dok je trajao Fest, a u znak solidarnosti sa građanima i studentima brutalno pretučenim na ulicama. Sve to nagovestiće novu promenu – i u društvu, a tako i u njegovoj najznačajnijoj i najvećoj filmskoj manifestaciji. Ali, da krenemo redom.

Fest 1981, 11. po redu, i dalje je delovao kao oni iz prethodne decenije. Filmovi sa velikih svetskih festivala i iz velikih holivudskih studija bili su tu – Sav taj džez Boba Fosa i Čovek slon Dejvida Linča, a u programu Ponoćni bioskop – Imperija uzvraća udarac Irvina Kiršnera, Jahači na duge staze Voltera Hila, Bekstvo iz Alkatraza Dona Sigela. Na Fest je stigao glumac iz Hilovog filma – Stejsi Kič, koji je govorio o tome da Amerika počinje da prevazilazi osećaj krivice zbog rata u Vijetnamu. Bio je tu i Džeri Zuker, tvorac hita Ima li pilota u avionu. Ipak, zato što distributeri nisu mogli da dođu do deviza, sa Festa, iako očekivani, izostali su, između ostalih, Skorsezeov Razjareni bik, Redfordovi Obični ljudi, Kjubrikovo Isijavanje, Supermen 2 Ričarda Lestera i Ričarda Donera.

Razjareni bik ipak je stigao naredne godine, kao i animirani Hevi metal Džeralda Potertona, Ekskalibur Džona Bormana, Obučena da ubije Brajana de Palme, Vrata raja Majkla Ćimina, Vatrene kočije Hjua Hadsona, Poštar uvek zvoni dvaput Boba Rafelsona. U Ponoćnom bioskopu ponovo hitovi: Spilbergovi Otimači izgubljenog kovčega i Karpenterovo Bekstvo iz Njujorka, među ostalim. Žal je ostao jer nije nabavljen film Crveni Vorena Bitija. Među gostima bili su naš Amerikanac Stojan Stiv Tešić, pisac i scenarista, kao i Majkl Ćimino, koji je tražio da ostane dan duže u druženju sa studentima FDU. Bila je tu i novi američki seks simbol, glumica i pevačica Pia Zadora.

Naredni Fest donosi Spilbergov hit E. T. za koji je licenca za jugoslovensko bioskopsko tržište iznosila čak 80.000 dolara – 60.000 za prava i 20.000 za kopije. Stigli su i Blejd Raner Ridlija Skota, Šrederovi Ljudi mačke a sa njima i Šreder, Milijusov Konan Varvarin, Oficir i džentlmen Tejlora Hakforda, Viktor Viktorija Blejka Edvardsa… Na Festu 1984. gotovo da više nije bilo gostiju. I broj filmova manji je – 59, ali čak trećinu njih čine američka ostvarenja, pa kad se pogleda berba te godine, ima se utisak da kriza Festu još uvek nije mogla ozbiljnije da naudi. Tu su i Bogovi su pali na teme Džejmija Uisa, Flešdens Adrijana Lina, Plavi grom Džona Badama, Povratak Džedaja Ričarda Markunda, Rambo Teda Kočefa, Sofijin izbor Alena Dž. Pakule, Tutsi Sidnija Polaka, jedan od filmova Vudija Alena – Zelig – čija će ostvarenja u decenijama koje dolaze postati nezaobilazna na Festu. Sledeće godine karte su najbrže rasprodate za Vendersov Pariz, Teksas, Pod Vulkanom Džona Hjustona, Hilove Vatrene ulice, Isterivače duhova Ivana Rajtmana, Vreme nežnosti Džejmsa L. Bruksa, Indijanu Džonsa (i ukleti hram) Stivena Spilberga, Lov na zeleni dijamant Roberta Zemeckisa, Policijsku akademiju Hjudža Vilsona, Bilo jednom u Americi Serđa Leonea, Brodvej Deni Rouz Vudija Alena.

Međutim, stigla je nova tehnologija – aktuelni filmovi sa Festa mogli su se naći na VHS kasetama, a jedan video-klub nudio je i one koji do festivala nisu stigli – Gremline Džoa Dantea i Ostermanov vikend Sema Pekinpoa. Iako je 1986. dovela do vrhunca krizu koja je pogađala Fest – od problema sa nabavkom filmova, preko izostanka gostiju, posebno zvezdanih, razmimoilaženja oko koncepta, organizacije, broj gledalaca i dalje je bio impresivan – 140.000, a samo u prva dva dana oni su na karte potrošili preko pola milijarde starih dinara. „Okupljanje ispred blagajne Sava centra je počelo tri sata posle ponoći, a već u osam ujutru red je bio dugačak 150 metara“, svedoči monografija povodom 40. godišnjice festivala. Gledali su se Bledoliki jahač Klinta Istvuda, Svedok Pitera Vira, Koka-Kola Kid Dušana Makavejeva, Polja smrti Rolanda Džofea, Silverado Lorensa Kasdana… Zemeckisov Povratak u budućnost najavio je kanski pobednik Emir Kusturica. Četiri od pet filmova nominovanih u kategoriji za najbolji film za nagradu Oskar prikazano je na tom Festu.

Sledeća tri Festa, iako se kriza, pre svega ekonomska, nastavlja, bude nadu, pre svega zbog reorganizovanja festivala – pravljenja čvršće strukture, neprepuštanja stihijskom repertoaru onoga što otkupljuju distributeri, laganim povratkom gostiju. Tako se na Festu 1987. ponovo našao Forman, kome je upriličena retrospektiva, a stvoren je i poseban program za praćenje festivala. „Nebojša Đukelić, urednik TV Beograd, osmislio je i pokrenuo Festoviziju, eksperimentalni video-program namenjen prostorima Sava centra, koji je postao pravi hit među akreditovanim novinarima i posetiocima. Satelitski intervju sa Džonom Karpenterom u saradnji sa američkom TV mrežom Worldnet bio je najveća atrakcija ovog projekta čiji je signal stigao do beogradskog naselja Cerak kao svojevrsna preteča kablovske televizije kod nas“, stoji u monografiji. Fest 1988. imao je atribut ekskluzivnosti jer je više od 80 odsto programa bilo otkupljeno samo za njega. Među filmovima su bili: Nedodirljivi Brajana de Palme, Skorsezeova Boja novca, Veštice iz Istvika Džordža Milera, Bertolučijev Poslednji kineski car, Smrtonosno oružje Ričarda Donera, Volstrit Olivera Stouna, Fatalna privlačnost Adrijana Lina, Full Metal Jacket Stenlija Kjubrika…

Početak 1990-ih obeležiće novi selektor Festa, pre toga njegov neumorni hroničar, čovek koji je osmislio Festoviziju, Nebojša Đukelić. Godine 1990. na programu su Džarmušov Tajanstveni voz, Društvo mrtvih pesnika Pitera Vira, Bird Klinta Istvuda, Noćni razgovori Olivera Stouna, Učini pravu stvar Spajka Lija, Crna kiša Ridlija Skota, Zemeckisov Povratak u budućnost 2… Među gostima najzanimljiviji Dejvid Patnam, producent Vatrenih kočija, Polja smrti i Misije. Sledeću godinu obeležiće filmovi koji su u međuvremenu takođe postali klasici i rediteljska imena, kako ona iz Holivuda, tako i ona iz ostatka sveta, izrazito autorska i stajaće mesto festivala i u narednim decenijama. Bili su to Linč i Divlji u srcu, Milerovo raskršće Džoela Koena, Zelena karta Pitera Vira, Plavi čelik Ketrin Bigelou, Dragstor kauboj Gasa van Santa, Novajlija Klinta Istvuda… „Nije bilo velikih stranih imena, razloge možda najbolje opisuje pismo koje je poslao Džon Burman otkazavši planirani dolazak zbog političke nestabilnosti i oružanih tenzija u Jugoslaviji… Svoje predstavnike imali su i holivudski studiji Warner Bros i 20th Century Fox koji su počeli da traže partnere među novim privatnim distributerskim kućama“, beleži u Festovoj monografiji njen autor Ivan Karl, inače i sam nekoliko godina selektor festivala. Ovih nekoliko redova najbolje opisuje promene koje će se uslediti – raspad zemlje i promena političkog sistema.

Katastrofa je već bila tu, početkom 1992. međunarodno su priznate nekadašnje jugoslovenske republike Slovenija i Hrvatska, ostale su se spremale za otcepljenje, nazirale su se ekonomske sankcije, moguća međunarodna intervencija, pa je i organizacije Festa bila pod znakom pitanja. Ipak, pod sloganom Snovi otvorenih očiju održan je po programu jedan od najboljih festivala. Bili su tu Barton Fink Džoela Koena, Vendersov Do kraja sveta, Telma i Luiz Ridlija Skota, Kopolin Kum 3, Džarmušova Noć na zemlji… Džarmuš je bio i Festov gost, zahvaljujući poznanstvu i prijateljstvu Emira Kusturice sa njim, a isto tako zbog Kusturice su stigli i Džoni Dep, Žan Mark Bar, Nikita Mihalkov…

Narednog Festa nije bilo. Učinile su to sankcije uvedene sredinom 1992. te nemogućnost da se legalno otkupe filmovi za prikazivanje. Ipak, distributeri su imali dvadesetak već otkupljenih filmova. Fest je, po preporuci Međunarodne federacije filmskih festivala kojoj pripada, odložen, a u njegovom terminu održana je revija filmova. Nakon unutrašnjih peripetija, upućen je zvaničan zahtev UN da se odobri uvoz filmova i tako ipak održi naredni Fest sa filmovima iz dve prethodne godine, ali je odgovor UN bio negativan. Ni Festa 1994. nije bilo.

Sledeće dve godine novi selektor Nenad Dukić ne samo zbog iznudice izazvane sankcijama, već prvenstveno zbog svog filmskog ukusa, pravi zaokret i to ne prema istočnim, pošto je do zapadnih bilo teško stići, već prema dalekoistočnim kinematografijama. „Holivudska produkcija je upadljivo izostala. Mejdžori su se pridržavali sankcija, a umetnički direktor svojih kriterijuma.“ Ipak, ponovo uz Kusturičino posredovanje, na Fest je stigao Harvi Kajtel, koji je sa sobom doneo i dve kopije svojih ranih ostvarenja. „Uvođenje specijalnog programa Holivud sa namerom da se pruži uvid u tri lica američke produkcije nije imalo željeni efekat jer su traženi Kazino Martina Skorsezea, Nikson Olivera Stouna i Sitni dileri Spajka Lija bili nedostupni. Iako su nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma, u decembru 1995, suspendovane ekonomske sankcije, ovi i drugi filmovi velikih studija su se na tržište SRJ vratili tek u proleće 1996. na distributerskoj reviji Sinemania“, svedoči monografija o zbivanjima na Festu 1996. kad je američki, što je neretko jednako sa holivudski, film u pitanju. Ova i naredna godina, kao i naredni Fest 1997. ostaće upamćeni po građanskim i studentskim demonstracijama zbog pokradenih lokalnih izbora. Osmišljen „kao ravnomerni presek svetskog filma uz povećano učešće mejnstrim američke produkcije“, tek što je počeo, Fest je prekinut. Građani pretučeni na demonstracijama u noći između 2. i 3. februara bili su povod da Savet Festa podnese ostavke i izjavi da je za njih on završen. Dva dana kasnije, opravdano pre toga odsutan, predsednik Saveta Festa Milutin Čolić pozvao je na pregovore i kompromis. „Dogovor je nakon maratonskih pregovora sučeljenih strana postignut 9. februara i Fest je nastavljen kao revija filmova.“

Nastavljene su i demonstracije koje će na kraju doneti dugoočekivanu pobedu i nagovestiti kraj jednog režima. Ipak, njegov krah dogodiće se tek u 2000-im, i to nakon još sukoba na onoj teritoriji koja je od Jugoslavije preostala i bombardovanja 1999. Čini se, međutim, da je Fest već nakon ove drame anticipirao to novo doba.

Priređeno prema monografiji FEST-a Ivana Karla „Sanjati otvorenih očiju 1971-2012“

https://www.danas.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *