Janko Baljak – Izborni apstinenti su i u Americi i ovde najveće stranke

Foto: FoNet/ Aleksandar Levajković

Reditelj Janko Baljak povodom najnovijeg filma Majkla Mura “Farenhajt 11/9

Najnoviji film Majkla Mura „Farenhajt 11/9“ premijerno je prikazan protekle nedelje u Domu omladine. Ovaj dokumentarac ocenjen je kao film u kome se ostvaruje Trampova noćna mora, a to je da Mur snimi film o njemu.

Film zapravo govori o svetu u kojem danas živimo, medijima, mladima, novom dobu, društvu koje grca u problemima, Americi. Mur pokušava da nađe odgovor na pitanje kako smo došli do toga i da li je Tramp uzrok ili posledica svega. Reditelj Janko Baljak, poznati domaći dokumentarista, kaže da se ovaj film „gleda“ lako. O tome šta je danas ostalo od američkog sna, u čemu je tajna Trampovog uspeha, koje paralele mogu da se povuku između srpskog i američkog društva, razgovarali smo sa njim.

„Farenhajt 11/9“ započinje kadrovima u kojima se prikazuje atmosfera uoči izbora u kojoj niko ne veruje da je moguće da Tramp pobedi. Da li mi danas živimo u svetu gde je sve i zapravo ništa nije moguće?

– Upravo tako. Ali to se ne dešava prvi put u u istoriji. Mur u ovom filmu vešto provlači opominjuće činjenice iz doba Vajmarske republike. Jedno demokratsko, prosperitetno društvo u kome su cvetale slobode, društvo književnosti i umetnost, izabralo je Hitlera. Kada je izabran, u jevrejskoj štampi niko nije verovao da će novi kancelar krenuti da ostvaruje rasističke zakone i vrlo brzo početi sa jezivim pogromom. Kako je Tramp predsednik izabran u „post-truth“ doba kada je istina izgubila svaki značaj, niko se ne bi iznenadio ostvarenjem najgoreg scenarija. Mur kao jedan od takvih scenarija navodi i mogućnost da Tramp bude doživotni američki predsednik.

Na tribini ste, nakon filma, „Farenhajt 11/9“ okarakterisali kao jedan dobar, dokumentarno angažovani film. Zašto bi neko iz Srbije trebalo da pogleda ovaj film koji se zapravo bavi Amerikom?

– Zato što će videti da nismo usamljeni u svojim mukama i da slične muke muče na primer prosvetne radnike u Americi, da se novinari često tretiraju slično kao u Srbiji, da se ljudi i tamo i ovde bore protiv krupnog kapitala i terora profita koji uništava reke, prirodu i ugrožava zdravlje ljudi.

Zato što je zaprepašćujuće identično završila arogancija vladajuće nomenklature Demokratska stranke i tamo i ovde. Ovde nam je donela Tomislava Nikolića, tamo Trampa ali, što je još gore, napravila je armiju apstinenata kojima se politika ogadila. Izborni apstinenti su trenutno najveće stranke u obe države.

Šta danas predstavlja američki, a šta srpski san?

– Bojim se da Srbi sve više sanjaju svoje snove van Srbije, a da oni koji su ostali u zemlji sve manje uopšte sanjaju. Zbog toga valjda i vlada tolika apatija trenutno. Ni snovi običnih Amerikanaca nisu više tako fantastični. Većina sanja samo minimalno dostojanstven život za sebe i svoju porodicu.

* U filmu vidimo lice Amerike koje se ne može videti u većini američkih blokbastera koji se završavaju sa hepiendom. Lice Amerike sa kojim bi mogao da se poistoveti svaki stanovnik na bilo kojem kraju sveta. Koliko Amerika ima lica, onih za „spoljnu“ i onih za „unutrašnju“ upotrebu?

– To je slika duboko podeljenog društva u kome ima siromaštva, bede i očaja mnogo više nego što uopšte možemo da zamislimo. Mur kao svojevrsnu metaforu koristi grad Flint u državi Mičigen, koji, sa otrovanom vodom, obolelom decom, rasnim tenzijama i beznađem građana, što je sve iz pohlepe prouzrokovala vlast, funkcioniše kao svojevrsni zatvor iz koga je nemoguće pobeći jer niko neće da kupi vašu nekretninu. Mnogo drugačija slika Amerike.

Da li je tajna Trampovog uspeha u manipulaciji medijima, moći društvenih mreža ili slabostima američkog društva?

– Pohlepa koju kao lajtmotiv Mur neprekidno provlači kroz film jeste jedan od glavnih uzroka Trampove pobede. Čak i oni mediji koji su mu bili izrazito nenaklonjeni prenosili su svaki njegov korak jer je to bio putujući rijaliti koji im je donosio profit. Tramp je umeo da iskoristi sve greške „odnarođenih“ bogataša iz vrha Demokratske partije čija su dela i odnos prema biračima postali radikalniji od stavova republikanaca. Na ruku mu je išao anahroni izborni sistem elektorskih glasova osmišljen u vreme robovlasništva koji ga je ustoličio kao predsednika iako je Hilari Klinton dobila više glasova.

Film pokreće mnoga pitanja i između ostalog bavi se medijima. Da li su danas, u eri interneta, društvenih mreža i fejk njuza, tradicionalni mediji „mrtvi“, bar u onom obliku u kojem ih poznaju naši roditelji?

– Mislim da su tradicionalni mediji mrtvi ali da to još nije obnarodovano. Mladima je nezamislivo da čekaju vesti u pola osam da bi videli šta se u zemlji i svetu dešava. Sve se ubrzalo, pa i potreba da se o nekom događaju sazna istog trenutka kada se on dogodi. Štampana izdanja novina klincima su muzejski eksponati a televizijski programi izumrli dinosaurusi. Celokupni društveni život se odvija na Instagramu, Fejsbuku, a oni kojima se politika nije skroz ogadila imaju svoj azil na Tviteru. Revolucije, protesti i demonstracije se prenose u „lajvovima“. Svako kreira svoju stvarnost, većina sasvim svesno i potpuno lažnu stvarnost. Traje neprekidna gladijatorska borba za „followere“. Donald Trump je to jako dobro znao i iskoristio.

U razgovoru Mura sa srednjoškolcima oni mu u jednom trenutku govore da su ih odgajile društvene mreže. Da li mislite da jednog dana mreže mogu „srušiti“ Trampa ili je pre moguć scenario da Tramp vest o trećem svetskom ratu prvo objavi na Tviteru?

– Moć društvenih mreža, koju je Tramp prepoznao i iskoristio, može naravno da se okrene i u suprotnom pravcu i to su delimično potvrdili upravo završeni izbori za Kongres koji su promovisali više mladih sjajnih lidera koji su, uprkos opstrukcijama u sopstvenoj Demokratskoj partiji, pobedili. Većina tih hrabrih ljudi nikada nije imala nameru da se bavi politikom. Na to ih je naterala sopstvena muka ili očaj njihovih sugrađana. Ima sjajnih žena, pripadnika manjinskih grupa. Oni promovišu solidarnost i imaju harizmu i Mur otvoreno navija za njih u svom filmu. Taj povratak izgubljenog osećanja solidarnosti odličan je recept i za naše strahom i apatijom unesrećeno društvo. I kada u filmu prosvetni radnici štrajkom konačno izbore svoje zahteve, štrajk se ne prekida jer je vlada preskočile njihove kolege: šofere koji prevoze učenike i kuvare koji spremaju obroke u školama. Solidarnost umesto sebičluka koju svaki vlastodržac svesno afirmiše jedan je od lekova za obolelo društvo. U Americi, ali i u letargičnoj Srbiji. To je je najjači utisak nakon gledanja Murovog filma.

https://www.danas.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *