Rastkovo večito mladićstvo

Poslednja Rastkova fotografija, u svojoj radnoj sobi okružen predmetima sa putovanja po Africi Foto Iz knjige Radovana Popovića

Povodom 120 godina od rođenja velikog srpskog pisca i pesnika Rastka Petrovića. U svojim delima istraživao i tražio put u ono što još nije osvojeno

 

AKO među srpskim piscima koji su u književnost ušli u godinama posle Prvog svetskog rata treba tražiti onoga ko je u svojoj biografiji poneo tragični pečat ratnih godina i svest o tragičnom udesu svog naroda, a da je u svim segmentima svog stvaralaštva bio avangardan, izbor bi, van svake sumnje i bez mnogo kolebanja, pao na Rastka Petrovića. Otuda i ne može da čudi što je Đorđije Vuković, kao urednik velikog zbornika koji je Institut za književnost 1989. godine posvetio baš ovom piscu, i rekao da je Rastko Petrović pravi junak dvadesetih godina prošlog veka u srpskoj književnosti, pošto je u odanosti avangardnim tendencijama išao ispred svih, čak i po cenu vrlo ozbiljnih nesporazuma, od kojih je najdramatičniji bio onaj sa crkvom. Ali, ako se proučavaoci književnosti slažu u ovoj stvari, ima mnogo manje saglasnosti oko toga kojoj bi od avangardnih škola i pokreta pripadao Rastko Petrović, pošto ga neke od odlika njegovog stvaralaštva približavaju eskpresionizmu, neke dadaizmu, neke andrealizmu, a neke, opet, kubizmu, što, drugim rečima, znači da je u pitanju vrlo disperzna poetika u kojoj se prepliću različita umetnička nastojanja. Poljski slavista Jan Vježbicki, inače dobar poznavalac srpske književnosti između dva rata, smatra da je Rastko Petrović avangardan samo do 1925. godine. Takav stav se teško može braniti, pošto avangardnih elemenata ima i u putopisu “Afrika” iz 1930. godine, i u žanrovski krajnje hibridnom delu “Ljudi govore” iz 1931. godine.

Nema sumnje da je upravo Rastko Petrović u knjizi pesama “Otkrovenje” iz 1921. godine dao najkrupniji doprinos menjanju pesničkog jezika u srpskoj književnosti. Koliko je njegov doprinos bio veliki i neočekivan svedoči i to što je Sima Pandurović, pesnik koji je od Jovana Skerlića doživeo mnogo neugodnosti, valjda na trenutak to zaboravivši, vrlo oštro pisao o pesmama Rastka Petrovića, verovatno i zato što se kod Petrovića vidi potpuni raskid sa poezijom srpske moderne. Prozaizujući svoj jezik, unoseći u njega leksiku koja opisuje telesne radnje i sadržaje telesnog života, kidajući semantičke veze između stihova (zbog toga Petrovićeve pesme više liče ne kolaž), naglo i neočekivano menjajući intonaciju u pesmi, Rastko Petrović je pripremio podlogu za ono što će činiti većina pesnika tokom treće decenije prošlog veka. Ako su njegovi prethodnici sa mnogo suptilnosti ukazivali na razloge zbog kojih su se odlučili da pišu, Rastko Petrović će u esejističkom tekstu “Probuđena svest”, koji je zamišljen kao programski uvod u “Otkrovenje”, reći: “Evo, ja pišem pesme zato što između tri i četiri časa ne osećam ni za čim drugim potrebu no baš za tim. U jedanaest i po sam gladan, i ni po koju cenu ne bih mogao pevati; potom varim.” Smeštajući pisanje pesama u ravan svih drugih svojih potreba, Rastko Petrović, sasvim je to očigledno, želi da demistifikuje pesnički čin, želi da ga sagleda iz jedne nove perspektive i baš zato će, nešto kasnije, dodati i: “građenje pesama je jedan od najnužnijih trenutaka moga života: jedna od njegovih funkcija: to je kao koračati i zadrhtati.”
„Izabrani čovek“, Služneni glasnik
I mada je Rastko Petrović jedan od naših najvećih pesnika, nepravedno bi bilo njegov značaj za srpsku književnost vezati samo za poeziju, pošto je, isto tako, reč i o velikom proznom piscu (romani, pripovetke, putopisi), dramskom piscu i esejisti. A kad je o esejima Rastka Petrovića reč, ne treba gubiti iz vida ono na šta je ukazao Lazar Trifunović, a što se tiče tumačenja moderne likovne umetnosti. Boraveći u Parizu od 1916. do 1922. godine, Rastko Petrović je bio u prilici da se na izvoru upozna sa najvažnijim nosiocima novih tendencija u likovnoj umetnosti i da sagleda šire implikacije njihovih opredeljenja. Jedno od tih opredeljenja je i za samog Petrovića bilo od velikog značaja. Naime, videći da se neki od najavangardnijih slikara i vajara interesuju za one vidove tzv. primitivne umetnosti, kao što je crnačka plastika, Rastko Petrović je, sredinom dvadesetih godina, napisao niz programskih eseja, od koji je najznačajnije “Mladićstvo narodnog genija” iz 1924. godine, ogled u kome je, između ostalog, kroz tumačenje tako važnog dela kao što je usmena balada “Ženidba Milića barjaktara”, Rastko Petrović pokazao kako se velika umetnost ne može razumeti ako se ne dovede u vezu sa mitologijom koja obrazuje onaj najširi okvir u kome se obrazuje značenje jedne umetničke tvorevine. A on sam je mitologiju uključivao u svoja dela, najpre u “Burlesku gospodina Peruna, boga groma”, a onda i u poemu “Vuk”, nastojeći da pokaže kako se kroz vreme ne ide samo horizontalno, iz sadašnjosti u budućnost, već i vertikalno, iz sadašnjosti u duboku prošlost.
Prvo izdanje Petrovićeve „Afrike“
Ako su romantičari duboko verovali da je poezija središnja umetnost, pošto sve druge umetnosti iz nje proizilaze i u nju se vraćaju, Rastko Petrović je lirski intoniran doživljaj sveta unosio i u svoja prozna dela. Priređujući delo “Ljudi govore” za “Nolitovo” izdanje iz 1977. godine, Marko Ristić je ukazao i na važnu nedoumicu vezanu za žanrovsku prirodu ovog dela: “Ljudi govore”, to delo koje je roman ili novela, povest ili dijalog, odnosno dijalogisani odlomak jednog transponiranog putopisa, a možda pre svega jedna poema…”

Time je kritičar koji Rastku Petroviću nije bio naklonjen pokazao da su dela ovog pisca hibridna, da se u njima prepliću i mešaju osobine književnih rodova i vrsta. A to je još jedna potvrda da su to dela avangardnog pisca, da se u njima uvek istražuje i traži put u ono što još nije osvojeno.

www.novosti.rs/

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *