Ivana Žigon: Mene život nije mazio, ponosim se što još opstajem

Predstava, istovremeno i omaž njenoj majci Jeleni Žigon, Ivanin je povratak na pozornicu matičnog teatra posle mnogo godina

Foto Nebojša Babić

U ŽIVOTU Ivane Žigon, kao i na pozorišnoj sceni, izmešali su se svi žanrovi. Ipak, bilo je i ostalo najviše poezije. S njom je branila svoja umetnička, politička i nacionalna uverenja, stvaralačke izbore, estetske stavove, lične principe… Pa i pravo da bude drugačija, mimo svih aktuelnih (i poželjnih) društvenih tokova. I oni koji je poštuju, ali i oni koji je osporavaju, moraju se složiti u jednom – oduvek je bila hrabra da pliva uzvodno. Samo svojom strujom.

Nedavno se sa autorskim projektom “Desanki u čast” vratila iz Herceg Novog, a 19. novembra će s istim naslovom nastupiti u Narodnom pozorištu.

– To je ujedno i bajka za decu i odrasle, i čas iz poezije Desanke Maksimović, i moderni performans, mini-spektakl koji pršti od muzike, svetla, efekata. Želeli smo da pokažemo lepotu Narodnog pozorišta, koja je i u zajedništvu velikog broja ljudi, umetnika, tehnike. Jedan poseban, čaroban svet. Zato sam se prihvatila režije – kaže, za “Novosti”, Ivana Žigon.

Ova predstava, istovremeno i omaž njenoj majci Jeleni Žigon, Ivanin je povratak na pozornicu matičnog teatra posle mnogo godina:

– Veoma cenim to što je upravnica Ivana Vujić imala razumevanja za sve nas koji smo dugo bili odbačeni u kući i što je uposlila veliki deo ansambla. Od davnih devedesetih i Berčeka, nismo imali upravnika koji je kao ona po ceo dan u pozorištu. Zahvalna sam i što je imala sluha za moj, rekla bih, osoben slučaj… Godinama sam se “krila” sa svojim predstavama u Sava centru, a sad najzad igram u matičnoj kući, mom voljenom Narodnom pozorištu. Njemu sam posvetila i svoju prvu knjigu “Žig pozorišta”.

Da to nije bilo lako, i da je s “žigom” izlazila iz mnogih svojih bitaka, ličnih i profesionalnih kriza, svedoči i sama:

– Mene život, zaista, nije mazio. Ponosim se što još opstajem. I to ne samo fizički, već i kao stvaralac. Takvi gorostasi kao što su Njegoš ili Desanka, koji su inspirisali moje predstave – on toliko epski, ona toliko lirska – bili su potrebni da ponudim lek ne samo publici, već sebi samoj. Naša predstava je bez kontraindikacija. Seansa i melem za sve one kojima je bilo šta u životu teško. Mnogo sam srećna što je publika traži. Sledeće nedelje idemo u Novi Sad, a zovu nas i da gostujemo po selima i u dijaspori.

Scena iz predstave “Desanki u čast”, Foto Ž. Jovanović

Ipak, Ivani je posebno drag jedan, kako kaže, čaroban poziv. Svake godine, 13. decembra, gost je na velikom koncertu Fondacije “Sveti Andrej Prvozvani” u Kremlju, kao dobitnik njihovog ordena.

– Posle Kremlja odlazimo na turneju sa ruskim bardom Aleksandrom Curkanom, između ostalog i u Kalušku oblast. A ja u svemu tome vidim prisustvo čarolije: Desanka je bila u braku sa Sergejom Slastikovom, pesnikom, čiji je pseudonim bio – Kalužanin. Mnoge njene pesme plod su ove velike srpsko-ruske ljubavi. Dramatizacija stihova Desanke Maksimović prevodi se na ruski. Nameravamo da već sledeće godine upravo u Kalugi otkrijemo Desankino bogatstvo ruskoj publici. To je i grad tvorca kosmonautike Ciolkovskog, sa najvećim svetskim muzejom posvećenim kosmonautici. Njegov fundament postavio je lično Gagarin. Nije moj tata uzalud govorio da prava ljubav i jeste poseta svemirskoj stanici.

PIŠEM KNjIGU – POČELA sam da pišem knjigu koja se zove “Put opstanka”. Mali eseji o kolu, guslama, fruli, petrolejki, vrapcu, šarenici, opanku, psovki i molitvi. I svim tim putevima sam prošla tražeći sebi lek, ali i svemu što me okružuje. Glumac je izrazito socijalno biće. Ako društvo boluje, glumac i sebi i društvu traži leka – kaže Ivana Žigon.

Ljubav je Ivanin motiv i pokretačka snaga u svemu što čuva i brani.

– Neki ljudi mi se zbog toga mnogo podsmevaju… Ali i oni, kad dođu na naše predstave, iznenade se, zagreju. Uvide da nisam baš onakva kakvu me zamišljaju: ozbiljna i sva dramatična, već da moje predstave odišu optimizmom, smehom, radošću. Shvate da je moj tradicionalan pristup ujedno i veoma savremen – naglašava naša sagovornica.

Ipak, kako kaže, teško je hodati po žici, tankoj liniji između istoka i zapada, opstanka i nestanka:

– Ta tanana struna je poput osovine oko koje se mi Srbi okrećemo od praiskona, ne brojeći vekove. Na toj jednoj jedinoj žici, bez suvišnog bola i radosti. Zato se u rezonantnu kutiju gusala sažeo čitav naš geografski prostor. I kao što nema tela bez duše, tako ni zvuk gusala nije mogao bez ljudske reči. Gusle nas i danas pozivaju na sabranje i slogu. A bez sloge nema ni spoznaje da smo od istoga korena. Da smo ljudi.

Predstava posvećena i pokojnoj majci Jeleni, Foto V. Danilov

KOLCE NA AERODROMU

– AKO bi folklor ušao u škole kao obavezan predmet, smanjile bi se negativne pojave u društvu. Kad me uhvati neka slabost, vrtoglavica, depresija, ustanem (na ulici, aerodromu, parku) i nađem sebi mesto. Kada je baš blam, odem u toalet i odigram kolce dva minuta! I odmah mi je bolje. Igra ima zadatak da nas prodrma. Da nam prostruji krv i zagreje u nama sve što se ohladilo – kaže glumica

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *