Srdan Golubović: Danas autori imaju manje prostora da budu hrabri, smjeli i drski, nego nekada

Danas se ljudima globalno daje poruka da budućnost, pravo i pravda pripadaju bogatima i moćnima, i svet je upao u jednu veliku melanholiju

FESTIVAL autorskog filma (FAF), koji se od svog nastanka etablirao kao jedan od najvažnijih filmskih i kulturnih događaja, obeležiće ove godine svoje jubilarno, 25. izdanje. Za njegovu mnogobrojnu publiku, ovaj praznik “pokretnih slika” ostao je do danas onaj angažovani, umetnički, građanski, beskompromisni, i tako neophodni “pogled u svet”, kao što je bio i njegov naslov pod kojim je počeo da se odvija.

– FAF je započeo u jednom teškom trenutku, kada dve godine nije bilo Festa, a Srbija je bila pod sankcijama i izolovana od sveta, i zaista je od samog osnivanja postao jedan od najznačajnijih događaja u našoj zemlji – kaže, za “Novosti”, reditelj Srdan Golubović, dugogodišnji predsednik Saveta FAF. – Praviti festival autorskog, umetničkog, nekomercijalnog filma u takvim okolnostima, jer je FAF bio jedan posebni i redak pogled u svet, bilo je velika i neizvesna avantura.

*Danas je pravo pitanje kako je FAF uspeo da ostane na čelu kulturnih događanja, i da svoj ugled potvrdi i u svetu?

– Za ovih četvrt veka mnogo toga se globalno promenilo, i na političkom, društvenom, i na svakom drugom planu, a pre svega na planu filmskih festivala, koji iz godine u godinu moraju da se menjaju da bi ostajali živi, i da bi neka nova publika reagovala i učestvovala u svemu tome. Mi smo se stalno trudili da ne stojimo u mestu, da se razvijamo, i da FAF, poslednjih sedam-osam godina, pre svega, proširimo – da ne bude vezan samo za glavni i takmičarski program, nego da ima i druge sadržaje koji gledaocima mogu da budu zanimljivi. A, kao i sama priroda autorskog filma, i FAF traži, pogotovu danas, aktivne gledaoce, koji su spremni da učestvuju, tragaju, otkrivaju.

*Kakva je danas uopšte pozicija autorskog filma?

– Sada, kada imamo po tri stotine TV kanala i milione sadržaja na “Jutjubu”, ipak se događa jedna zanimljiva stvar. Statistika u svetu pokazuje da se sve više čita ozbiljna literatura, klasični romani, i da festivali koji se zaista bave autorskim i umetničkim filmom, poput Kana, Berlina, sve više i više imaju svoju publiku. Verovatno ta ogromna količina sadržaja traži od ljudi da se brane, i da svoju pažnju fokusiraju na sadržaje koji su im zaista potrebni. U tom smislu, i mi se vraćamo suštini autorskog filma, koja je vezana za ideju novog talasa, kao i za ideju specifičnog karaktera filma kao umetnosti.

*FAF se ove godine odvija u znaku Dušana Makavejeva. Imamo li danas, u mlađoj generaciji, tako beskompromisne autore spremne na umetnički i svaki drugi rizik?

– Nemamo, nažalost, autore novotalasne hrabrosti poput Makavejeva, i to je mnogo teško porediti. Vremena su drugačija, način finansiranja filmova je drugačiji, sada filmski fondovi, finansijeri i festivali utiču na tokove autorskog filma. I koliko god to bilo apsurdno, danas autori imaju manje prostora da budu hrabri, smeli i drski, nego nekada. Jer, mi sve više živimo u jednom birokratskom svetu, i taj svet, koliko god se rečima zalaže za nove glasove i za nove talente, opet ostaje u svojim birokratskim pravilima. Uprkos tome, ima autora širom sveta koji pronalaze mogućnosti da, na neki način, menjaju filmski jezik. Izdvojio bih dvojicu, za koje mislim da su predvodnici novog autorskog filma – izvanrednog ruskog reditelja Kantemira Balagova, drskog, moćnog i hrabrog, špansko-francuskog reditelja antonionijevskog stila i senzibiliteta Olivera Laksea. Na FAF ćemo videti “Pritku” Balagova, koja je osvojila nagradu žirija za najbolju režiju u kanskom programu “Izvestan pogled”, i Lakseovu dramu “Vatra će doći”, koja je u istom programu, takođe, nagrađena u Kanu.

*Šta bi bio “zajednički imenitelj” ostvarenja koje ćemo videti u Glavnom programu FAF?

– Filmovi su vrlo raznoliki, a ono što ih na neki način povezuje jeste pozicija pojedinca, pojedinca koji je usamljen i odbačen od društva, na vrlo različite načine. Od siromašnih društava, u kojima je ta odbačenost pitanje egzistencijalne eliminacije, do nekih bogatijih zemalja u kojima je usamljenost pomalo antonionijevsko osećanje pojedinca u odnosu na svet u kojem živi. Birokratsko-kapitalističke i liberalno-korporativne vrednosti su nešto što najviše pritiska današnjeg čoveka, i ta borba pojedinca da se izbori sa sistemom i da ostvari sopstveni integritet, tema je savremenog sveta i na filmu i u književnosti.

*Upravo ste završili snimanje filma “Otac” – priču o čoveku koji je zbog siromaštva izgubio pravo i na sopstvenu decu.

– Danas se ljudima globalno daje poruka da budućnost, pravo i pravda pripadaju bogatima i moćnima, i svet je upao u jednu veliku melanholiju. Nije on nikada bio mnogo pravednije mesto, ali je činjenica o potpunoj socijalnoj nepravdi, i poziciji u kojoj pojedinac više nema nikakvu iluziju slobode, nešto što je odlika današnjeg društva. Međutim, ono što je po meni važno, i čime se bavim u svim filmovima, jeste da su integritet i dostojanstvo čoveka ono što ga brani od svega toga, makar to bila i samo njegova intimna i lična pobeda. Verujem da su to jedine vrednosti koje imaju smisao, i koje nam daju vitalnost i snagu sopstvenog života. U novom filmu moj junak je ponižen i emotivno uništen čovek, kome je socijalna služba oduzela decu, i koji kreće peške na put od sela na jugu Srbije do Beograda. Kroz taj hod od tri stotine kilometara, koji je u stvari bunt, on samom sebi vraća dostojanstvo, i od potpunog gubitnika postaje heroj. Mislim da je osnovno pitanje u filmovima koji stižu na FAF upravo to – kako današnji, poniženi i odbačeni pojedinac može da sačuva dostojanstvo.

Foto K. Mihajlović

OMAŽ VERNERU HERCOGU

*ZANIMLjIVO je da u “Ocu” pravite i omaž jednom od najvećih svetskih autora, Verneru Hercogu.

– Kad sam došao na ideju za ovaj film, na preporuku Vlade Perišića, pročitao sam Hercogov dnevnik “Hodanje po ledu”. U njemu on beleži kako je u novembru 1974, kada je saznao da je njegova bliska prijateljica, kritičarka Lote Ajzner bolesna od kancera, krenuo peške iz Minhena u Berlin. Putovao je tri nedelje, kroz to svoje hodočašće mislio je da će joj produžiti život, i to mi je bilo mnogo zanimljivo. Ono što je veličanstveno u svemu tome je to što je ona umrla tek 1985, tako da je Hercegovo žrtvovanje, makar u njegovom čitanju sveta, imalo smisla. Ko se dobro seća njegovog dnevnika, videće da u mom filmu postoji scena koja je direktna parafraza i omaž tom Hercogovom zapisu.

SAVREMENO ROBOVLASNIŠTVO

*DA li je malom, običnom čoveku, ikada bilo teže da se izbori za slobodu i pravdu?

– Savremeno robovlasništvo na strašno čudan način vezuje čoveka – kroz posao koji radi za male pare, kroz kredite, kartice, zaduženja i sve navodne pogodnosti koje mu daje sistem, pojedinac je potpuno kontrolisan, zarobljen, i nema mogućnosti da se bori. Odlika savremenog društva je da čovek teško sebi može da dozvoli luksuz da pokaže bunt, i da, zapravo, mora da prihvati svet takav kakav jeste. Verujem da ta anesteziranost neće trajati još dugo, jedan talas nezadovoljstva u svetu je sve veći i veći, i mislim da je ceo kapitalistički sistem negde pri kraju. A šta će posle toga da dođe, ne znam, samo se plašim da ne dođe nešto još gore.

www.novosti.rs

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *